Miša Brkić, kolumna za ''Danas''
Žarko želim, a nemam vremena, da napišem knjigu o znanju, o važnosti znanja i da pokažem koliko je neznanje pogubno po Srbiju, ne samo danas nego i kroz njenu istoriju.
Kad god smo razgovarali ovaj, jedan od viđenijih Srba pričao je o znanju-neznanju koje god smo se teme (političke, državne, duštvene, privredne, kulturne) dotakli.
Znanju kao temelju prosperiteta građanske zajednice i državne nadgradnje. Letnji dani, kontaminirani neznanjem i njegovim posledicama, osvežili su mi sećanje na te razgovore.
Da, knjiga bi dobrodošla, ali to je ipak samo knjiga. Kako vreme prolazi, potreba je veća i urgentnija od knjige, neophodan je čitav jedan pokret prosvetiteljstva koji bi izgradio novi temelj preporoda građanske svesti, preduzetništva, kulture i vrednosti.
Bilo je, ovog leta gospodnjeg, dosta (običnih, prizemnih, svakodnevnih, ali i egzistencijalnih, strateških) povoda da se razmišlja o prokletstvu neznanja koje razjeda Srbiju, a prate ga dva „jahača apokalipse“ demokratije – voluntarizam i netransparentnost.
Kad je sve počelo, biblijskim potopom kolubarskih ugljenokopa 2014. godine, naivno se verovalo da je svevišnji umešao prste, da je „ljudski faktor“ (neznanje) nevin u toj nesreći, da se upravljači državom tek uhodavaju (pa im treba progledati kroz prste) i da je sve samo ružna, početna epizoda.
Bio je to, nažalost, zloslutni nagoveštaj koji je veliko finale doživeo deset godina kasnije – julskim potopom Beograda.
U međuvremenu potapanje elektroprivrednog sistema države nastavilo se, samo drugim sredstvima. Umesto obilne kiše, izlilo se i Srbiju potopilo neznanje i amaterizam.
Najveći infrastrukturni resurs – elektroprivreda – poveren je na upravljanje i uništavanje (do neslućenih razmera) vlasniku obrenovačke pečenjare.
A iza njega je vukao konce onaj ko ga je na to mesto ustoličio. Ceo jedan investicioni ciklus energetske tranzicije i najveći deo bezbedne budućnosti Srbija je izgubila zbog političke odluke da favorizuje neznanje u strateškoj oblasti.
I taman kad se pomislilo da je taj mračni period nedavne prošlosti prošao, predsednik države amaterski ubeđuje građanstvo da će morati da plati visoku cenu za nove izvore energije jer ćemo „da trošimo duplo više sa veštačkom inteligencijom i vozilima na električni pogon“. Duplo??? Na koga se od stučnjaka poziva predsednik i kako je izračunao da je baš diplo?
A zašto ćuti o visini plaćene cene neznanja i pogrešnih odluka?
Julski potop Beograda razgolitio je i neznanje kojim se upravlja glavnim gradom države.
Zabrinjavajuće su razmere površnosti i mirenja sa sudbinom upravljača Gradom koji se (standardno) pravdaju „istorijski nezabeleženom“ količinom kiše, da bi sakrili vlastito neznanje i krivicu za diskutabilno urbanističko planiranje velikog grada.
Zabrinjava nespremnost gradskog menadžmenta da se sad, posle ovakvih razmera vodene stihije, koje će postati česta pojava u budućnosti (zbog klimatskih promena), ponudi na znanju zasnovano rešenje koje bi sprečilo nove poplave.
Ili je neznalicama najlakše da kažu kako treba da se pomirimo sa sudbinom i budućim biblijskim potopima prestonice?
Julsko nevreme još jednom (po ko zna koji put) otkrilo je razmere neznanja i u „ponosu“ srpske ekonomije – avio kompaniji Er Srbija.
Svaki put kad se od Mačve, Srema ili Kolubare „namršti“ nebo Er Srbija prestaje da toči gorivo, što izaziva kašnjenje letova, nervozu putnika i gubljenje slotova prevoznika. Molio sam „majstore“ iz nekadašnjeg JAT-a da se prisete da li se ikad dogodila zabrana točenja goriva kad su u njihovo vreme sevale munje i udarali gromovi, niko ne pamti tako nešto.
A retko se danas događa da na nekom od evropskih aerodroma bude zabranjeno točenje goriva dok seva i grmi. Zašto onda to radi Er Srbija? „Zato što tu kompaniju vode neznalice“, misli jedan od najcenjenijih vazduhoplovnih stručnjaka.
Na nesreću seljaka, panika je nedavno uhvatila jednog čoveka kad je, kao amater, posmatrao berzu agrarnih proizvoda i odmah odlučio da zabrani izvoz srpskog zejtina.
„U ovom trenutku malo smo zaustavili, pa ćemo da vidimo kako ćemo dalje da se ponašamo“, objasnio je predsednik Srbije.
Ko to „mi“? Ministarstvo? Koje? (Martinovićevo ili Momirovićevo). Vlada? Kolegijum načelnika Generalšaba?
Niko od njih.
Izgleda da je predsednik sam tako odlučio.
Nije problem, lako će Vlada „pokriti“ predsednikove egzistencijalne strahove. Isto kao i u slučaju zabrane izvoza pšenice iz 2022. godine koja je doslovno upropastila ratare od koje ni danas ne mogu da se oporave.
Iako bez formalnog znanja (iz ekonomije, rudarstva, geologije, ekologije) jedan čovek preuzeo je na sebe vođenje i odlučivanje o rudarenju litijuma u Srbiji.
Nije tema ovog teksta treba li Srbiji litijum ili ne, već način na koji se realizuje taj projekat.
Priča o litijumu dobro je počela kad je vlast početkom prošle decenije naručila studiju eksploatacije strateških ruda u čijoj su izradi učestvovali ljudi od znanja i o kojoj se raspravljalo u stručnoj javnosti.
U međuvremenu, vlast se promenila kad je litijum trebalo prevesti iz „teorije u praksu“. Glas stručnjaka zamenili su voluntarizam i netransparentnost a o litijumu, kao razvojnoj šansi, debata se vodi na pogrešan populistički (često i vašarski) način.
Umnožavaju se slučajevi u kojima jedan čovek (ma koliko pametan i obrazovan) odlučuje o suviše stručnim i ozbiljnim pitanjima po državu, društvo i ekonomiju.
To će skupo koštati jer nikome nije dozvoljeno, niti se usuđuje, da proverava koliko su te odluke pogrešne.
Posledice mogu biti katastrofalne, ne samo u finansijskom smislu, nego mnogo više u gubljenju refleksa društva i njegovih institucija da se brane od nasrtljivih i pogubnih ambicija moćnih pojedinaca.
Prosvetiteljstvo (reformacija) u Srbiji počelo je krajem 18. i početkom 19. veka od obrazovanja.
Ovih dana bili su upisi za buduće studente. Za mnoge je bio iznenađujući podatak da je broj prijavljenih na Bogoslovski fakultet bio skoro duplo veći od broja studenata koji mogu da se upišu.
A najviše je iznenadila činjenica da dve trećine kandidata dolazi iz gimnazija sa odličnim prosekom.
Šaljemo li decu na visoke škole da uče znanje kojim bi pomogli funkcionisanje države, društva i javnih sistema i, naravno, lično se obogatili?
Podstiče li država svojom prosvetiteljskom ulogom roditelje i decu da donesu takvu životnu odluku i daju doprinos preporodu društva i ekonomije? Zašto olako bagatelišemo talente čija je uloga u progresu nemerljiva? Šta nam poručuje navala na Bogoslovski fakultet?
Nek nam je bog u pomoći.
U kojoj to modernoj državi bogomoljci u mantijama leče, projektuju, planiraju, grade?
