Ljubodrag Stojadinović, kolumna ''Ostavite decu kod kuće'' za portal N1, 3.7.2024.
Nisam siguran da će biti mnogo otpora Nepomeniku (po Jovi Bakiću) u njegovom naumu da prekopa Srbiju i okrene joj trbuh ka nebu.
Tako idu stvari. On je navikao da tera po svome, nikada mu se ništa nije dogodilo pri pokazivanju nepobitnih znakova oštećenosti. J-beš ludaka, tako kažu ljudi, iz nekog razloga uvereni da od toga nema leka.
Ima li? Sve ove godine se nadamo da to što je nas potrefilo ne može da traje večno. Jednoga dana mora da padne, ništa što je bilo nije ostalo zauvek, ono što zlo čini zlo svrši. Tako kazuje jedna davna poslovica koju je neko zapamtio, a pripovedač ostavio ljudima da se uče dobru. U nekom smislu, ovaj već traje večno. Suviše za nikakav ljudski život. Osmi putnik koji obnavlja sebe množeći se u nama.
Pre konačnog trovanja koje ima svoj ishod u pokazivanju snage volje i moći – možda više nego u kapitalnim koruptivnim poslovima na račun plodne Srbije – valja ubiti mišljenje. Ako je drugačije od onih koji su stekli i okovali monopol na istinu, uništiće ga na svaki način. Fašisti su pred nosom države i u njeno ime razjurili ljude sa festivala koji daje izvesnu nadu u prestanak mržnje.Vođa Kikinde je zabranio veče kratke priče, on sluti da bi u nekoj od njih mogao da bude izvrgnut ruglu srpski Gregor Samsa sa svim svojim preobražajima. Naša kratka priča nije u stanju da bude okončana.
Gledao sam onaj skup u Loznici. Da li je to bunt, ili ljutnja kratkog daha, možda užareni govor dok skup traje. A onda, kad se svi raziđu krenu strašila po kućama, hvataju ljude u osami. Nekima zaprete, neke privedu. One bandoglave plate da ne bulazne protiv sile. Novine iz dvora pišu da su se tamo u Loznici skupili neprijatelji Srbije i njene najvažnije glave, kako bi zaustavili napredak i rušili spomenik koji hoda, maše rukama, govori i čini čuda.
Ima dobro plaćenih ljudi, pametnih sedih glava, koji će ubeđivati pa i ubediti krdo da mu se ništa neće desiti. Čak će vazduh posle litijuma biti čistiji, dim i prašina, jalovina i mulj u stvari pomažu organima za disanje. Mi nismo ljudi kao svi drugi, nego poseban soj, nama je potreban dah posebne vrste, sa mirisom olova i žive. Što je bilo zeleno, rađalo voćke, jagode jabuke, krastavce, paprike višnje, šljive, biće zakopano. Da, pa šta? Otpiši to brale. Sve što je važilo iz botanike više ne važi, onaj koji sve zna, to zna najbolje. Neka cveta hiljadu cvetova, kažu Kinezi. Može više da ne procveta nijedan. Ko ne zna šta je cvet, neće ni znati.
Sivozemljano je boja naše budućnosti, nići će i tamo trava, možda neće biti zelena, a videće se samo pod zemljom izrasla naopačke. Nema bolje ispaše za naše kravice od one na jalovini, niti boljeg ambijenta za rekreativnu nastavu. Slobodno povedite decu neka vide zemlju iznutra. Evo, naučnici, besmrtni akademici kažu. Niste za napredak države, no za šta ste? Da ostanemo bez para, mimo sveta! Da ne bude plata i penzija, da nam budžet pune Kinezi, to hoćete!? Stavljamo titule ispred mišljenja, neće biti uništenja iskopanim otrovom, jer to ne može biti! A ako i bude, ima bar još jedne strašne zemlje Srbije, kako na kraju ovog teksta govori pesnik Petar Pajić. Budite strpljivi, kraj nije daleko.
Oni ljudi u Loznici dali su rok Bordžijama iz vlasti od 40 dana. Ako ne bude kopanju kraja, sledi blokada pruga kojima odlazi ruda iz utrobe rodne otadžbine. Učiniće sve da zaustave Rio Tinto, majke, tetke i sestre firme i oteraju ih iz Srbije. Srbija nije vaša, polja nisu vaša, zemlja a i ono ispod nje, to je naše. Pripada Srbiji i svima nama, a ne stranim okupatorima i domaćim izdajnicima. Teške reči, ali one su izgovorene u centru zelene Srbije. Zna se šta da se radi sa okupatorima: teraju se iz zemlje svim snagama. A domaćim izdajnicima se sudi za zločine.
Onaj sa šajkačom reče da buntovnici sledeći put ne dovode decu. Izgleda neće biti mirno. Pozvao je policiju da ne bije ljude koji čuvaju otadžbinu, nego da pohapsi one koji pobiše život, na čelu sa zlikovcem br.1. Njega pre svih, davno je zreo.
Eto, ta najava bunta pred nečim od koga se ne može pobeći nigde, uliva makar malo nade. Ako ne, onda će otrov koji je čuvala zelena zemlja da se širi Srbijom i bude smesa koju ćemo udisati i i na kraju izdahnuti.
Pokojni veliki srpski pesnik Petar Pajić je možda bolje od svih video gde smo mi, kome smo se dali pod štrangu i kuda idemo.
Ako je mnogo mračno, praštajte, nije do nas.
Pod zemljom sam ti video lice
Srbijo, zemljo, nebesnice.
Pod zemljom teku tvoje Bistrice,
Pod zemljom zvone Gračanice.
Pod zemljom mač tvoj i štit se sija,
Pod zemljom cela zemlja Srbija.
