Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Imam još vremena da im priđem i ispravim svoje zablude. Iznenađen sam tako naglim etičkim zaokretom, sunovratom ili čak usponom! Svašta mi dolazi na pamet dok omamljen u vrelom đavoljem kotlu sedim na nekoj klupi u šumi navrh Zvezdare.
Već vidim sebe kod Darka Glišića koji me pozdravlja i čestita što sam konačno odlučio da dođem u tu veliku familiju. Pred tim prizorom dobrodošlice morao bih da osetim ushićenje, kao Janko Tipsarević, Predrag Bandić ili Dejan Tomašević. U čemu sam ja bolji od njih? A oni su se poklonili i rešili sve što nisu mogli sami. I sada žive svoj san.
Čujem kako me zove neko, zvoni dugo, nepoznat broj. Kaže taj, je li bre, koj ti je moj, misliš li na sebe? Tvoja glava ne vredi ni zrna. Nisi ničiji, tako misliš o sebi a mi ti nudimo sve samo da ćutiš. Sve što pišeš već je napisano, muljaš iste stvari. Niko to ne čita, čak ni tvoja šira familija. Tvoja generacija je izumrla, hoćeš da budeš ustanik pod stare dane?
Ne, znam, kažem ja. Sve je to lepo, ali nekako bih nestao u svojim očima, živ bi me sram izeo. Ne bih se prepoznao među vama. Možda je istina to što kažeš da moja glava izgubila svaku vrednost i da niko ne mari za mene. Ali ja sam tako želeo: da ne mari niko, jedino sam ja svoja briga, niko nije u stanju da tako loše vodi moj život osim mene.
Uzećemo tvoj život u naše ruke. Ne moraš ništa da misliš niti da radiš. Nemoj da pišeš, za godinu ili dve zaboravićeš slova. Tvoja deca i unuke neće ni znati ko si bio i zbog čega, jer si bez nas niko. Mi ti nudimo mir i sigurnost i dobru zaradu ne pitaj kako i gde. Mogao bi negde da izjaviš najbolje što umeš, a znamo šta umeš kad se napregneš i sakupiš sve zalihe svog negdašnjeg dara, i o predsedniku kažeš ono najuzvišenije što se govori. Mnogi su rekli svoje, ali ima još, njegove su dimenzije nedokučive, smislićeš ti već pesmu, poemu, lični stav. Odu! Divljenje, očaranost, neuporedivost. To i još neke stvari koje će ti neko izdiktirati. Ljubav između Njega i Olafa, nastala iz nagle, neobuzdane strasti. Da kažeš i ono što nisi zamislio. Najbolje što umeš za kraj, pa da se odmaraš. Napašće te tvoji nekadašnji zbog podaništva i skutonošenja, salta u poslednjoj osmini života. Za svakoga znamo kakav je bio, možeš da im j-beš mamu maminu ako te napadnu oni čiji si bio.
Ne znam, rekoh. Ljudi me smatraju nepotkupljivim. Nisam bio ničiji, bar koliko znam. I moji prijtelji i neprijatelji to znaju, rekoh ja sav obanjan u ladnom znoju.
Najlakše smo kupovali nepotkupljive, to da utuviš. I to svakoga za male pare.
Ne znam šta ću sa svojom savešću, rekoh. Ubilo bi me suđenje samom sebi, ne bih imao gde da se sakrijem. Poništio bih sve ono što sam učinio.
Ništa ti nisi učinio, ne bulazni. Kakva savest, toga više nema. Nemoj da živiš u zabludama. Osim što si nama j-bao sve po spisku – a to si morao jer si bio plaćen – morao si i da znaš da tome ima kraja. To smo već zaboravili. Brisaćemo ti iz dosijea sve što je tamo zapisano.
Ali ja nemam dosije, rekoh zgranut svojim neznanjem o sebi.
Misliš? – reče drugi glas. Tačno je da nisi imao. Ali mi smo ti ga stvorili. Da pročitaš šta tamo piše, ubio bi se kao kit. Ali, sve to nestaje, gori u vatri kad se pokaješ, od tvoje nepodnošljive prošlosti ostaće jedino pepeo, kremacija onoga što nisi ni bio. Samo dođi kod Darka da te slikamo i da te narod vidi sa nama. A onda kod Jovane na dugu ispovest i skrušeno pokajanje. Svi ste vi naši, samo nabijate cenu sebi, dok vam ne dokažemo da je cena nikakva. Svi koji su sa nama ne vrede, ali oni to ne znaju a kad saznaju nemaju više gde. Nego, voliš li ti jagnjetinu?
Volim jagnjetinu i prasetinu, rekoh ja. Ali išao bi sam, sa svojima, ne sa vama. Nego sa onima koje volim.
Ma daj, reče onaj stariji. Mi te vodimo u pretkomoru Šumadije. Tamo ispred Mladenovca ima pečenjara da ti pamet stane. Mi smo Srbi, nema nama života bez pečenja, život miriše na prasetinu, sa svinjama smo rođeni. Slažeš li se?
Slažem se. Ima stvari kojima ne mogu da odolim. Ali, da idem sa vama zbog jednog ručka? Toliko li koštam?
Ma ne, nikako, reče onaj. Taman posla. Samo da upoznaš Orlića. On je razbijao one nekadašnje vaše. Ali je u suštini vuna od čoveka, mek kao pamuk. Sada je tamo, znaš gde. Imao bi da ti kaže mnoge tajne o tebi koje još ne znaš.
Ne bih da sedim sa Orlićem, rekoh u pola glasa, gadno mi je, no onaj me prekide: daj, to je svršena stvar. Daćemo ti i neke pare, nisu male, da se malo bolje obučeš. Vidi kakav si, ne možeš takav sutra kod Darka.
Sutra?
Sutra! Ti si gotov, nemaš više gde. Evo dali smo ti jagnjeći zaponac, praseća rebarca. Popio si kilo špricera. Pazareno.
Šta pazareno, šta pričaš? Ko je pazaren?
Ćuti bre! Kupovali smo mi veće tikve od tvoje pilećim krilcima i krmećim papcima.
Stolici na kojoj sam sedeo odjednom popustiše noge. Čaša puna špricera razbi se o ivicu stola, a srča od nje poseče jednoga, koji se smejao.
Osetio sam kako me neko drma. Komšija Buda. Šta će Buda ovde: ej diži se, šta se trzaš. Gledam te već sat vremena kako mrtvošeš na klupi usred šume.
Ma pusti me da se povratim, sanjao sam nešto jezivo.
Kako da te pustim, ludačino jedna. Jel znaš da dolaze Nemci? Baš ono, Švabe! Idu na nas. Naš Kvisling skinuo gaće pred njihovim firerom koji postaje naš gazda.
Ma neka ih, šta ja tu mogu?
Kako ne možeš? Ko će ako nećemo mi? Stari borci, znamo stvari…
Šta mi?!
Počeo rat, p-zda ti materina!
