Iako je vađenje litjuma iz vode znatno manje ugrožava životnu sredinu od dobijanja ove rude iz kamena i daljom hemijskom obradom kiselinama, postoje problemi zbog kojih se još ova retka ruda ne vadi na ovaj način, niti se zna kada će početi.
Najveće rezerve litijuma iz geotermalnih izvora u Evropi, nalazi se u Nemačkoj, pre svega u dolina Gornje Rajne na jugozapadu ove zemlje. Gledano hemijski, to je najčistiji način za dobijanje litijuma, neuporediv sa dobijanjem iz rude, kakav se želi u Srbiji.
Međutim, i pored višegodišnjih istraživanja sa dobijanjem litijuma iz vode se nije započelo. Nemačka vlada je zelenu tranziciju proglasila političkim ciljem, ali ne postoji vremenski raspored, odnosno početak ekspolatacije u svojoj zemlji.
Primera radi, 2021. godine kompanija Vulkan koja radi na istraživanjima u Gornjoj Rajni, imala je za cilj da pokrene komercijalnu proizvodnju litijuma u Nemačkoj sredinom 2024. a da od 2025. ukupno pet fabrika proizvodi ko 40.000 tona litijuma godišnje, odnosno oko milion vozila.
To se, izvesno neće destiti, ali ne zna se precizno kada će i da li će uopšte započeti ekstrakcija, a rokovi su se do sada odlagali iz godine u godinu. Iako se kompanije i istraživači slažu da bi dolina Gornje Rajne mogla da postane važan izvor litijuma, ne slažu oko toga koliko brzo može da počne eksploatacija u industrijskim razmerama i koliko će to biti ekonomski održivo.
Kao jedan od problema se navode tektonski poremećaji, odnosno zemljotresi koji bi mogli da izazovu pucanja kuća, zgrada.
„Postoji velika gužva oko litijuma i geotermalne energije — ono što će se dogoditi ovde u dolini Gornje Rajne je čisto ludilo. Ovo je ionako trusno područije tako da je za očekivati da se zemljotresi češće dešavaju”, rekao je lokalni stanovnik Miler za magazin Politiko, koji je na čelu građanske inicijative koja se protivi vađenju litjuma.
Stanovnici poput Milera nerado vide kako se veliki projekti vađenja pojavljuju u njihovom dvorištu, plašeći se da bi bušenje moglo da izazove nove potrese u toj oblasti i da izazove skupu štetu.
Pokrajine Rajna-Palatinat i Baden-Virtemberg, gde se trenutno proučava većina eksploatacije, veoma su svesne da će morati da uvere stanovnike da je ekstrakcija bezbedna.
„Litijum samo iz voda, iz stena nikako“
Ministarstvo životne sredine Baden-Virtemberga, kojim upravljaju Zeleni kaže za Rojters: „Svaki projekat se seizmički prati od samog početka“ i da se litijum može ekstrahovati samo iz podzemnih voda — a ne preko takozvanog sistema tvrdih stena, koji su bili povezani sa zemljotresima u prošlosti.
Rajna-Palatinat trenutno traži reviziju nemačkog rudarskog kodeksa sa ciljem da procesi budu transparentniji i da se javnost u većoj meri uključi.
Uobičajeni argument pristalica ekstrakcije litijuma u regionu je da će to biti ekološki prihvatljivije od rudarstva u inostranstvu. Oporavak litijuma iz slane vode, kao što se trenutno praktikuje u slanim pustinjama čileanskih, bolivijskih i argentinskih Anda, povezan je sa nedostatkom vode, dok rudarstvo tvrdih stena u proseku emituje 15 tona CO2 po iskopanoj toni minerala.
Drugi problem koji se javlja jeste pitanje efikasnosti, odnos isplativosti celog projekta. S jedne strane, smatra se da rezerve možda i nisu toliko velike. S druge, postavlja se pitanje koncentracije litijuma, jer bi je voda posle povratka u geotermalne izvore umanjila. Od 400 tona litijuma koji bi protekao mogli bi da se izdvoji između 180 i 320 tona. Dalja smanjenja koja bi mogla nastati tokom vremena zbog razblaženja litijuma u rezervoaru.
Ekstrakcija litijuma zahteva velike količine vode, što bi moglo da postane problem u regionima poput Saksonije-Anhalt koje su poslednjih godina pogodile teške suše.
Osim navedenih glavni problemi su još visoki protok u kombinaciji sa hemijskim sastavom tečnosti, što dovodi do visokog potencijala stvaranja kamenca i korozije, što je tipičan izazov tokom proizvodnje geotermalne energije. Dodavanje hemijskih reakcionih agenasa, promene pH vrednosti, otpuštanje gasa, hlađenje ili kinetički efekti tokom procesa ekstrakcije značajno povećavaju ove izazove i postavljaju visoke zahteve za ekstrakcioni materijal, tehnologiju procesa, kao i građevinske materijale.
Projekat u Gornjoj Rajni sprovodi kompanija Vulkan enerdži risorsis (Vulcan Energi Resources), koju su osnovali australijski i nemački geolozi. Oni se nadaju isporuci 40.000 tona litijum hidroksida za baterije svake godine.
Njihovi planovi naišli su na entuzijazam u automobilskoj industriji pod pritiskom da pređe na električnu, uoči zabrane prodaje novih automobila na fosilna goriva do 2035. godine u celoj EU. Proizvođači automobila Stellantis, Reno i Folsvagen potpisali su sporazume sa Vulkanom. Belgijska kompanija za materijale Umikor (Umicore) takođe je zaključila ugovor sa kompanijom.
Preuveličane projekcije
Neki istraživači takođe kažu da su Vulkanove projekcije o tome koliko litijuma može da izvuče su preuveličane.
Prema dve studije koje je objavio Karlsrue institut za tehnologiju (KIT), domaći resursi mogli bi da pokriju samo oko pet do 19 procenata godišnje potražnje za planiranom nemačkom proizvodnjom baterijskih ćelija — u „najoptimističnijem scenariju“.
Odgovarajući na te nalaze iz Vulkana su rekli da su geolozi KIT-a “samo gledali postojeće projekte … i nisu opisali budućnost najnovijom tehnologijom, a to smo i uradili”.
Nemačka želi da do 2035. godine u potpunosti pređe na električne automobile. Prema istom planu, 2030. godine bi trebalo da dobija 80 odsto energije iz obnovljivih izvora, a na putevima bi bilo 15 miliona električnih automobila.
Ove godine Nemačka je otpočela razgovore sa Ukrajinom o kopanju litijuma, nikla, grafita i titanijuma u ovoj istočnoevropskoj zemlji.
Izvor: N1
