Milan St. Protić, kolumna za ''Danas''
Dobro, majka mu stara, je l’ on stvarno misli da smo svi mi imbecili? Da nam prolaze njegovi vozovi, a da mi nećemo primetiti? Kad mu već, bez problema, prolaze i avioni i kamioni. Da nam uporno prodaje rog za sveću? A mi valjda treba da se pravimo da ne vidimo.
S jedne strane čujemo zapadne ambasadore kako guslaju o neophodnosti i koristi od kopanja litijuma. Istu pesmicu nam pevaju ljudi iz Rio Tinta. I to traje godinama. Sad su se i ovi stranci pridružili horskom pevanju.
Zaključak je jasan kao dan. Zapadnjaci bi da, shodno svom interesu, žrtvuju Srbiju, njenu zemlju, vodu i vazduh.
Ima smisla. Srbija je blizu, nije članica Evropske unije i ima korumpriranu vlast. Idealno. Oni su, što bi se starinski reklo, potrebiti za dotičnim litijumom kojim je Srbija prebogata.
Dakle, još jednom se potvrđuje poznata istina: zapadnjaci nam nisu naklonjeni, ne brinu o našem zdravlju i samo bi da nas eksploatišu zarad svojih ciljeva.
Ovdašnja vlast, s našim dičnim predsednikom na čelu, u tome ne vidi ništa loše. Naprotiv. Kopanje litijuma je veoma pozitivno i doneće Srbiji narodni procvat (mada ćemo, očito, cveće i drveće gledati na slikama) i od Srbije stvoriti rajski vrt.
U tome su oni i zapadnjaci na istoj strani. Duvaju u istu tikvu, kazao bi naš narod. Jedino što nam tuđini žele zlo dok nam domaći vlastodšci žele sve najbolje.
No, na ovakvu režimsku podmetačinu smo navikli. Nije ni prva, ni poslednja. I ranije su nam slične apsurdnosti i servirali i plasirali.
Predsednik Srbije je, međutim, ovog puta otišao dalje. Mnogo dalje.
Sad nam tvrdi kako su ti isti zapadnjaci, to jest dve njihove obaveštajne službe, pre četiri godine smrsile konce i izazvale otpor naroda zbog kog su on i vlada morali da odustanu od projekta kopanja litijuma. Tako je Srbiji naneta nepopravljiva šteta jer je, navodno, izgubila momentum koji je imala. Prokleti Evropljani. Ne daju nam napred, pa to ti je.
Ako sam pravilno razumeo našeg genijalnog predsednika i njegovo uzvišeno rezonovanje, zapadnjaci su i za litijum i protiv litijuma. Jednovremeno. Kako je to moguće? Moguće je, naravno. Radi se o protivrečnim ličnostima, što bi rekao Duško Kovačević u jednoj svojoj komediji. Mršav, a debeo.
Sve je moguće kad izlazi iz zlatnih usta našeg vrhovnog vođe. Našeg vasileusa. Pošto, zna se. On je u pravu i kad nama izgleda da nije u pravu. Uz to, on je i vidovit. Vidi što mi obični smrtnici ne vidimo. Ali i obratno. Slep je na ono što je svima pred očima.
Znam, znam, poštovani čitaoče. To je sudbina genija. Natčoveka. Jednog od pet miliona. Ama, naročitog i izuzetnog. Posebno nadarenog. „To majka više ne rađa, to se više ne događa.“ Zvuči poznato, zar ne?
Ili je, može biti, nešto sasvim drugo po sredi. Možda sam preterao u komplimentima prvom čoveku Srbije. Možda sam ga precenio poput većine građana i građanki ove zbunjene zemlje. Možda on uopšte ne shvata u kakvu je kontradiktornost pao. Ne dobacuje dotle.
U njegovom uprošćenom poimanju sveta i njegovih fenomena, političkih poduhvata i planova, nema mesta za prepoznavanje elementarnih paradoksa. Kod ljudi kod kojih jezik ide ispred pameti i kojima je mišljenje bolan proces, to se često dešava. Nisu u stanju da konstatuju ono što je očigledno. Primaju zdravo za gotovo svaku besmislicu koja im se ponudi i koja se uklapa u njihovu predrasudu.
Elem, tu smo, poštovani čitaoče. Ključna reč je predrasuda. Predubeđenje. Pristrasnost. NJegovo je antizapadnjaštvo endemsko. Nije ni ideološko, ni političko. Najmanje je državničko. Aktuelni predsednik Srbije je, čini mi se, raspet između divljenja prema Zapadu i iskompleksiranosti u odnosu na Zapad.
S jedne strane, imponuju mu Evropa i Amerika. S druge, suočen s njima, oseća se inferiornim. Inferniornim i minornim. NJegovom mentalitetu odgovara pretpostavka o mešanju stranih tajnih službi što vršljaju po Srbiji kvareći posao i njemu lično i njegovim dalekosežnim vizijama.
Ali, veoma mu se sviđa kad ga prihvataju u svoje društvo, nude projekte i aranžmane, ubeđujući ga kako je to za njegovu Srbiju blagodet.
Zapadne lidere zove po imenu i naziva svojim prijateljima. Njihove službe doživljava krajnje neprijateljskim.
Ako sam u ovom u pravu, onda u tome leži naš najveći problem. Problem nedoraslosti onog što nas predstavlja i nad nama vlada. Njegova prividna razmetljivost i površna samouverenost rečito o tome govore. To što je uveren da sve zna, o svemu presuđuje nepogrešivo, sve razume najbolje i odlučuje neprikosnoveno – upravo su to nagoveštaji njegove ograničenosti. I nesigurnosti. Limitiranosti, kad moram da kažem.
Na to se savršeno nadograđuje taj, sve više prisutan fatalizam. Ta opsesija kako smo bez njega izgubljeni i propali, kako nam svi rade o glavi i kako se ničim drugim ne bave osim što nam postavljaju zamke s ciljem konačnog obračuna s nama.
Dugo sam mislio da je ovo jedna od njegovih manipulacija. Sve sam bliži zaključku o njegovoj iskrenoj veri u to. Opasno je kad čovek sa toliko akumulirane moći, postane fatalist. Veoma opasno. Više nego opasno.
Sad je uveliko i čitavu naciju, ili bar njen veliki deo, uveo u to stanje opšteg fatalizma. Sve teže uspevamo da razlikujemo stvarnost od uobraženja. Realan život od katastrofičnog scenarija.
Zahvaljujući njegovim besomučnim govorima, javnim nastupima i medijskim monolozima, i glavnina stanovništva je uvučena u tu psihozu sudbinske kobi. Sve je unapred određeno, osuđeni smo na propast i zato nema smisla ni boriti se, niti išta menjati. Njega, ni po koju cenu.
A bolja budućnost? To su snovi pusti o kojima nam predsednik tako lepo pripoveda. Tako zanosno i slikovito. I mi volimo te njegove pripovesti. Snovi su nam na dohvatu ruke.
Biće sutra, prekosutra najkasnije. Biće sigurno. To vam je rešeno.
Teći će nam med i mleko. Bićemo novi El Dorado. Kopaće se litijum i bićemo puni para. Prepuni. Kao brodovi. Pod uslovom, razume se, da pre toga ne nestanemo. To jest, ako nas dotad dušmani ne satru. Ti dušmani što hoće naš litijum.
Nije važno da mi razumemo. Važno je da je njemu sve jasno.
E, moja Srbijo. Slepice kod očiju.
