Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Pasje je vreme, u raznim značenjima tog izraza. Topimo se i padamo kao snoplje; ko ustane – ustao je. Ko ostane – ostao je. Ali i to će proći, pre ili kasnije.
Vučje vreme, međutim, nikako da prođe, ne ferma ni leto ni zimu. Vučje vreme nastane onda kad u ljudima proradi vučija narav, krvoločna i krvosledna, neosetljiva na krv osim one koja je „krv svoje krvi“, a i to samo kao izgovor za krvološtvo.
Neka strada naša krv, da nam da razlog da pijemo tuđu!
U četvrtak se, po pasijem vremenu, okupila upadljivo nevelika grupa građana koja nas je sve pozvala da dođemo i zajedno proslavimo „godišnjicu oslobođenja Srebrenice“, ali izgleda da se mi nismo baš odazvali, manje zbog pasjeg vremena, više zbog vučjeg.
Što, opet, ne znači da su ovi jubilejima skloni mladići ostali sami na Trgu, to ne.
Tu se okupilo nekoliko puta više građanki i građana koji su došli da im kažu da to nije dan slavlja nego sramote.
I da je „Novi Sad naš grad“ i da ga ne damo fašistima bilo koje provenijencije.
Čelnik-početnik ove druge strane, opremljen megafonom, odgovorio je samozadovoljno „k-rac vaš grad“, što je u tom svetu završni argument nakon kojeg nema više diskusije.
Ako je nešto „k-rac tako“, onda to nešto prosto tako nije, pa sve da je to, šta znam, i Ajnštajnova teorija relativiteta.
Uostalom, nije li taj jevrejski podlac sve svoje tobožnje znanje ukrao od jedne naivne Srpkinje iz ulice Kisačke?
Sasvim ozbiljno, da vidimo šta smo to tamo, na trgu, imali?
Šta je to tačno razdvajao onaj labavi policijski kordon?
Ovih što su došli da „srpskoj Srebrenici“ otpevaju „danas nam je divan dan“ nije bilo više od dvadesetak, ili dva tuceta. Ali, nije to toliko zanimljivo, pa ni toliko važno, kao to da su svi, ali svi do jednog, bili muškarci.
I još nešto: svi su bili mladi, od tinejdžerske dobi pa do 25-26 godina; možda i neko do 30, dalje ne. Nisu bili uniformisani ali su nekako… skoro svi bili po istom kroju.
I ljutilo ih je, bar neke od njih, što ih sa ove druge strane nazivaju fašistima.
Samo sam čekao kad će onaj sa megafonom da kaže „k-rac fašisti“ i tako okonča priču. Želja da se ne bude fašista je za pohvalu, ali treba o tome nešto i znati: kada neko rezonuje kao fašista, govori kao fašista i ponaša se kao fašista, onda se njega i može i mora nazvati fašistom.
Kada se negde okupe falange mladih, borbenih muškaraca i počnu da zagovaraju ili brane zločine i zločince, onda to jesu, istorija nas uči, fašističke falange. One nisu rezervisane za pojedine zemlje i narode. Mogu nastati bilo kada i bilo gde.
Na drugoj strani sve beše šareno.
Muškarci i žene, možda žena i malo više, stari i mladi i sredovečni i oni s pogrešne strane krize srednjih godina, debeli i mršavi, dobrostojeći, lošestojeći i jedvastojeći, oni i one koje znamo i oni i one koje ne znamo, koji su samo onaj zlatni vox populi jednog grada.
Niko te ljude nije okupio i doveo tu, na Trg, svako je došao sa neke svoje strane, osećajući ljudsku dužnost da bude baš tada baš na tom mestu, uprkos pasjem vremenu i uprkos vučjim čeljustima.
Naposletku, posle dvadesetak minuta natezanja, tužni skup slavljenika oklopljen pratnjom policije (jer, šta ako neka gospođa s borbenim kišobranom nasrne na nekog od naših div-junaka?) odvukao se kao pokisao na Kej žrtava racije, gde su mogli da piruju sami, ne računajući bicikliste koji su zujali kroz njihovu kolonu, šetače koji su im parali redove i ljubavne parove po klupama koji su ih gledali malo začuđeno, kao neku možda filmsku atrakciju.
I to bi bilo to, do nekog sledećeg rođendana.
Tačnije, „k-rac rođendana“, kako su veseloj braći žalosnih im majki odgovorili sa sunčane strane ulice.
