Draža Petrović, kolumna za portal N1
Ne baš mnogo uvaženi gospodine loznički zete, Otkad se pre neki dan na protestu ispred opštine Loznica pojavio transparent “Sram te bilo, loznički zete”, sve više sumnjam da oni stereotipi o netrpeljivosti između zetova i tašti mogu da utiču ne samo na porodične mikrosvetove već i na razne globalne aspekte našeg društva i da je ta tradicionalna stereotipna netrpeljivost moguće uticala da se odjedanput donese strateška odluka o kopanju litijuma baš u okolini Loznice, što će reći – u okolini tašte.
Naravno, nemaju svi tu sreću da se ležišta litijuma nađu u taštinom komšiluku pa u svetu nema sličnog primera da je zet rešio da tazbinu prepusti na milost i nemilost Rio Tintu samo da bi napakostio tašti.
Ne bih naravno da ulazim u vaše unutarporodične relacije, niti ih poznajem, niti me zanimaju, niti ovaj tekst pišem na osnovu tačnih podataka već samo na osnovu stereotipa, ali kada sam se prisetio, loznički zete, da ti jesi originalni loznički zet, moram te ovim putem podsetiti na jedan stari vic.
Znaš ono, kada ćerka kaže majci: „Mama, opet sam se posvađala sa onim mojim, ne mogu više da izdržim, doći ću da živim s tobom“.
A majka joj odgovori: „Ne, draga, on mora da plati za svoje greške! Ja ću doći da živim sa vama!“
Tako da pazi, loznički zete, da negde za šest godina kada u Nedeljicama Gornjim uveliko bude radio rudnik litijuma, ne dođeš u situaciju da se tvoja tašta javi na telefon i kaže ti: „Slušaj zete, ovde više ne može da se živi! Em to, em moraš da platiš za svoje greške pa sam čvrsto odlučila da dođem da živim sa vama i evakuišem se iz ovog zagađenja!“
To ti je loznički zete jedna od opcija zbog koje bi najbolje bilo da dobro razmisliš o Projektu Jadar, jer Šolc je prolazan, dok su tašte večne.
I moraš dobro paziti da kod tašti nešto ne zabrljaš, pošto tašte imaju širok dijapazon kazni koje vrlo često razmenjuju sa drugim taštama na seminarima i naučnim skupovima o zetovima, pa su se usavršile u tome.
Tašte te neće terati da priznaš Kosovo, ko Šolc, njihove metode mučenja su mnogo jednostavnije ali surovije – samo se jednog dana pojave na vratima i kažu: “Decoooo, juhu, stigla sam! Ostaću kod vas neko vreme!”
Sa te strane Šolc je jedan lakše podnošljiv čovek – on će ti možda tražiti da od sopstvene zemlje i sopstvene tazbine napraviš rudarsku koloniju, tražiće da se složiš da Kosovo bude naš sused, ali Šolc nikada neće iznenada da ti bane na vrata i kaže: “Zete, juhu, stigla sam! Ostaću kod vas neko vreme!” Šolc dođe i ode, tašte ostaju.
Dakle, loznički zete, prijateljski savet: bolje nerviraj Šolca nego taštu, bolje ćeš proći.
Ovo ti pišem kao iskusni zet koji je sa svojom taštom gajio bliske i prijateljske odnose, gledao sam da je nikako ne nerviram, da pazim šta radim i šta pričam, nije mi padalo na pamet da lobiram da Rio Tinto počne da kopa litijum u Kolubarskom okrugu, mada i tamo garantovano ima nekog litijuma.
Toliko sam bio u tazbini i zalagao se za tazbinu kad god je tamo trebala neka pomoć – od zemljotresa do poplava – da sada tamo misle da sam ja u stvari odande i doživljavaju me kao čoveka koji se tu garant rodio i odrastao.
Do sada niko nije nosio transparent “Sram te bilo, mionički zete”, što smatram povoljnom okolnošću.
Naš narod ima običaj da kaže: odande si odakle ti je žena. Što znači, loznički zete, da ti to može biti odličan adut da kažeš: “Ja sam odande odakle mi je žena, ja sam dakle Lozničanin, i ne mislite valjda da bih sam sebe otrovao, sam sebi zagadio reke, polja, livade, planine, šume, voćnjake i tazbinu!”
Slično je pre neki dan zborio i Milenko J. kada je u Skupštini Srbije rekao: “Da vas pitam da li je moguće da ekološko zagađenje zahvati samo deo populacije? Da li je moguće da trovana voda i vazduh truju samo deo populacije? Pa nismo valjda nenormalni da trujemo svoju decu i njihovu decu i celu zemlju”.
Milenko J. je međutim iz Kikinde i baš njega briga, tamo nema litijuma i daleko je od Jadra, ali, loznički zete, tebi će ljudi poverovati, samo ako se usred ove kampanje za kopanje oglasiš i kažeš istorijsko NE.
Što ti toplo preporučujem, jer u životu je je bolje biti dobar sa tazbinom, nego sa nekom međunarodnom jazbinom.
Ili kako je svojevremeno napisao još jedan loznički zet, Vladimir Štimac: “Vidimo se u Loznici! I to ne samo jer sam rađevsko-loznički zet! Braneći Jadar branimo celu Srbiju!”
