Draža Petrović, kolumna za portal N1
Srbija je zemlja bogata neverovatnim sirovinama, kako kritičnim, tako i održivim, pa je sasvim logično što je baš ovde održan Samit o kritičnim sirovinama posle koga je potpisan Memorandum o održivim sirovinama, koji zajedno čine Memorandum o Srpskim Naprednim Sirovinama.
Ovde je sve počelo kada je pre nekih 35 godina pojavila jedna kritična sirovina, zvana Šešeljarit, koji nije bio vredan kao jadarit, više je bio vredan jer su ga negde iskopali zato što je bio bezvredan ali je imao pozamašan gabarit, te je ta kritična sirovina vremenom postala održiva sirovina pošto se održao svih tih 35 godina na površini srpske kaljuge u kojoj ima pregršt sirovina i sličnih neotesanih podvrsta.
Kritična održiva sirovina Šešeljarit okupio je sve sam krem kritičnih sirovina, koje su 30 godina na vlasti u srpskoj kaljuzi sirovina, pa su i one postale održive sirovine, jer su se održavale zahvaljujući narodu koji je prosto lud za svim vrstama sirovina, što će reći – za svakom neotesanom dalabu koja se pojavi na televizoru.
Sve te kritične i održive sirovine za ovih tri decenije bile su ujedno i najvrednije sekundarne sirovine, jer kad god je trebalo, te sekundarne sirovine su se reciklirale kao što se reciklira elektronski otpad, mali i veliki kućni aparati, veš mašine, frižideri, šporeti, akumulatori, gume, mesing, otpadni lim i aluminijum. I onda su te sekundarne sirovine kad god je trebalo sebe reciklirale kako bi što duže bili na površini srpske kaljuge u nekom novom sirovinskom obliku.
Prvo su bili radikalni, što će reći: imali su neverovatan smisao za dobar sirovinski sastav svih duduka i fijuka koje su sastavili na jednom mestu, pod okriljem pomenute sirovine, kritičnog ali održivog Šešeljarita, a u jednoj sirovoj organizaciji zvanoj Srpska radikalna stranka.
U prvoj fazi svog delovanja, domaće kritične, održive i sekundarne sirovine uglavnom su se bavile ukopavanjem, pa su tokom devedesetih ukopale em Srbiju em sve koji su u to vreme živeli u Srbiji, a ukopavali su i po celoj bivšoj Jugoslaviji gde su slali ljude da sprovode njihove genijalne reciklažne ideje o recikliranju Velike Srbije.
I pošto ih niko nikada nije kaznio za to, oni su posle 30 godina ukopavanja došli na ideju da Srbiju totalno ukopaju, tako što će početi da iskopavaju.
Ukopavanje iskopavanjem je njihov originalni patent.
Pre toga su se reciklirali u Srpsku naprednu stranku, impozantan skup sekundarnih sirovina, čiji je lider u početku bio jedan eminentni kragujevački stručnjak za ukopavanje, da bi ga kad je dete poraslo, osamostalilo se, zamenio jedan drugi stručnjak za ukopavanje, koji je pritom od 2012. godine i iskopavao.
Iskopavao je razne sirovine, uglavnom tipove bahate, priproste i neotesane. Školske primere starog dobrog srpskog izraza – koja su ovo sirovine!
I kako god bi se pojavilo neko novo lice među Srpskim Naprednim Sirovinama, vaskolko građanstvo se pitalo: “Gde li su ovog iskopali, bože me oprosti?”
Pa su tako iskopali Đuku, Simu, Marijana, Jutku, Jovanova, Julina, Pilju, Nevenu, Martinovića, Atlagića, recikliranog bakarnog Bakareca, Vučićevića, Brnabu, i još razne neke sirovine iz sirovinske familije Dalabu.
I Srbija je za njihovog vakta procvetala ko kad šimpanza ima upalu zadnjice, pa su rešili da svoju misiju nastave tako što će ubuduće iskopavati sirovine koje malo ko ima u Evropi, a mi ih imamo milion i dvesta hiljada tona u Jadru & Rađevini.
Naime, Evropa nije bila zainteresovana za druge retke sirovine koje samo Srbija ima – dakle Šešeljarita, Jutku, Jovanova, Julina, Pilju, Nevenu, Martinovića, Atlagića, recikliranog bakarnog Bakareca, Vučićevića, Brnabu i još razne neke sirovine iz sirovinske familije Dalabu.
Evropi je trebala sirovina od koje mogu da se prave baterije koje će pokretati automobile, a evropski stručnjaci su zaključili da od nabrojanih sirovina mogu samo da prave kočnice.
- Ne trebaju nam kočnice, mi hoćemo baterije! – objasnila je Evropa.
Te su rešili da iskopavaju litijum, te će iskopavanje litijuma, kako piše u Memorandumu o Srpskim Naprednim Sirovinama, preporoditi Srbiju toliko da će svaka kuća imati malu baštu u kojoj će umesto paradajza, cvekle i kupusa, gajiti skupocene baterije koje će prodavati Nemcima.
Jedino će, piše u Memorandumu, kada počnemo da iskopavamo litijum ceo Jadar i Rađevina vremenom ličiti na Dragana J. Vučićevića, Marijana Rističevića i onog pomenutog Šešeljarita, što može biti problem za stanovnike Jadra i Rađevine, ali za svakog iz ekipe kritičnih, održivih i sekundarnih sirovina, to je prednost.
Pa zašto onda da ne kopamo kada će Jadar i Rađevina biti mnogo lepši nego sada? – rekao je vođa svih srpskih sirovina, jedan seriozni sirovinski čovek, glavni junak filma “Kako su nas ukrali Nemci”.
