Milan St. Protić, kolumna za ''Danas''
Snishodljivost predsednika Srbije nema granica. Nema ni ukusa. Svejedno prema kome. Snishodljiv je u odnosu na svakog ko je moćniji od njega. Bio taj Rus, Kinez, Amerikanac ili Evropljanin. Poslednji primer posete nemačkog kancelara Beogradu rečito svedoči o ovom. Po ko zna koji put.
Što je dotični snishodljiv, ni po jada. Takva mu je priroda. Nema kičmu. Tu pomoći nema. Ali, to što predstavlja Srbiju i što je, zahvaljujući njemu, Srbija snishodljiva, e to je problem. Veliki problem i velika sramota.
Srbija dobija tretman taman u skladu s ponašanjem svojih vlastodržaca. Ko neće u Evropsku uniju, biće u njenom zadnjem dvorištu. Ako je takav slučaj sa Srbijom a jeste, onda ni Evropska unija nije dužna da se pridržava svojih standarda i pravila u odnosima s njom. Prema svecu i tropar, kaže naš narod.
Stvar je prosta da prostija biti ne može. Nemcima treba jadarski litijum i učiniće sve da do njega dođe. Činjenica što s druge strane ima autoritarnog snishodljivca olakšava im posao. Srbija je ionako izabrala evropsku periferiju. Dobra je za kopanje litijuma, nije dobra za punopravno članstvo. Dobra je kao rudnik i izvor sirovina, nije dobra za ravnopravno društvo. U tome se ovdašnji predsednik i njegov nemački sagovornik slažu.
Nemac mu poručuje: “Obezbedi nam litijum, pa onda radi šta ti je volja“. Ovaj naš njemu odgovara: “Evo ti litijum i ostavi mi odrešene ruke“.
Brzo su se sporazumeli. I potpisali. Obojica sladostrasno trljaju ruke. Rukuju se i jedan drugom osmehuju. Pogodba je pala. Na obostrano zadovoljstvo. Korist je obostrana. Asne ima i za nemačku automobilsku industriju i za prvog čoveka Srbije lično. Savršeno.
Na gubitku je, očito, samo Srbija. Em će joj deo zemlje biti ugrožen, em od evropske budućnosti ništa neće biti. Baš lepo. Za svaku pohvalu.
Tako se obavlja državnička dužnost. Za sopstvenu vajdu, preko narodne grbače. Može li bolje? Ne može. Može li sebičnije i licemernije? Ni to ne može.
Zapitaj se ovo, poštovani čitaoče. Kako ovaj Nemac uistinu doživljava Srbiju? Šta o njoj iskreno misli? Gde je svrstava i koliko je ceni? I nju i njenog predsednika. I on, i ostali Evropljani.
Reći ću ti, poštovani čitaoče. Reći ću ti, iako znam da ti se moj odgovor neće dopasti. Neće ti se dopasti zato što je nepovoljan. Negativan. Uvredljiv.
Srbija je i dalje evropska parija. Od Miloševićevog vremena do danas, pokazuje svoju nesposobnost i neraspoloženje za bilo kakav pokušaj ukupne nacionalne emancipacije. Emancipacije i samospoznaje. Njom i dalje caruju pristrasnost, subjektivnost, koruptivnost, antizapadnjaštvo. I dalje je neuređena, nedemokratska, proruska i prokineska. I dalje u nesporazumu sa susedima, inadžijska i sklona nasilju.
Umesto razvoja, bira naoružavanje. Umesto konstruktivnosti bira konfliktnost. Umesto dogovora bira taktiziranje. Umesto Evrope bira BRIKS.
Oni, misle Evropljani, što su prvo počinili Srebrenicu, a potom je uporno poriču, oni što su čitav Balkan zavili u crno, oni što se bratime s Putinom – ti i takvi ne zaslužuju više nego da budu evropski rudnik. Da crkavaju u vlastitoj prljavštini i glibu. Sad kad nam se nude i svesrdno prihvataju takvu ponudu, čine pravi potez.
Dobiće upravo ono su tražili. Zašto bismo mi prema njima bili blagonakloni, kad oni nisu ni prema kome? Nisu ni prema sebi. Zato je ovo za nas pun pogodak. Dvostruka dobit. I jare i pare. Dobićemo litijum, a Srbija će se samokazniti. Idealno.
Ponovih mnogo puta. Nama protivnik nije potreban. Mi smo velemajstori u autodestrukciji. Koliko smo destruktivni, toliko smo i mazohisti.
Dozvoljavamo i mirno posmatramo kako nas nekontrolisana i neograničena vlast sistematski razara, truje i pljačka. Mi klimamo glavom u znak odobravanja. I nemački kancelar i francuski predsednik i britanski premijer – svi oni brinu o interesu svojih građana. Konstantno su podvrgnuti strogom nadzoru javnosti. Kritici i smeni. Usled toga su primorani da vode računa šta i kako rade.
Razume se, s njihovog stanovišta po tuđim leđima ni sto batina nije mnogo. Oni nisu odgovorni za dobrobit naroda Srbije. Ovdašnja vlast, dočim, jeste. A njoj je do interesa ovog naroda stalo koliko do lanjskog snega kog, uzgred, nije ni bilo.
Srbija nije članica Evropske unije. Iz te činjenice neminovno proizilazi da se na nju ne odnose i ne primenjuju norme koje u toj zajednici država važe. U skladu s tim ponašaju se i evropski lideri, ali i naš neprikosnoveni vasileus. Pasuljarno, zar ne?
Uostalom, zašto se litijum ne kopa u Nemačkoj kad ga tamo, kako čujemo, ima u izobilju? Zašto nemački kancelar hita u Srbiju u potrazi za dragocenom sirovinom umesto da predano radi na litijumskom projektu kod svoje kuće? Ili u svojoj neposrednoj blizini. U svetu su najveća nalazišta litijuma u trouglu Bolivija-Čile-Argentina. U Evropi se najbogatije rezerve nalaze u severozapadnoj Češkoj na samoj granici s Nemačkom.
Ali, nemački kancelar nije požurio u Prag, već u Beograd. Za to, sasvim logično, mora postojati ozbiljan razlog. Preći preko svega i svih i sarađivati sa srpskim vlastodršcem, nepopularnim u Evropi i sklonog autoritarnosti, podrazumeva nekakav veoma krupan interes. U ovoj situaciji, srpska nedemokratija mu ide na ruku. Odsustvo provere i kontrole omogućiće ubrzano ostvarenje naumljenog i utanačenog. Zgodno, zar ne?
Ipak, primarna krivica nije na Evropskoj uniji. Nije ni na Nemačkoj. Ni na njenom kancelaru. Srbija nije deo evropske porodice naroda, kažem treći put u ovom napisu. Na osnovu istraživanja javnog mnjenja, i ne želi da bude. To ne želi ni njena vlast. Ni njen predsednik. Po tom pitanju, izgleda, postoji konsensus. Neinteligentan i kratkovid. Ali, postoji. Pod parolom: „‘Leba bez motike“. Daj danas, za sutra me baš briga. Ruši, kopaj, zagađuj, samo plati tih nekoliko procenata rudne rente.
Za to vreme, naš dični predsednik veruje u nemačkog Božić Batu. Veruje propagandistima iz Rio Tinta. Veruje u boljitak preko noći. Mali Đokica. Infantilno. Opasno. Pogibeljno.
Napredak se, moj brajko, pravi upornim i smišljenim radom. Pameću i vrednoćom. Na dugu stazu. U uređenoj zemlji. S dobrom školom. Slobodnim mišljenjem. Samopregorom. Nema tog čarobnog štapa, tog mađioničara, koji će gvožđe pretvoriti u zlato. Jednostavno nema. Niti je bilo, niti će biti. To je jedina i prava istina.
Niko Srbiji nije nametnuo kolonijalizam. Ona se sama za koloniju preporučila.
Okanite se ljudi iluzija. Prečih puteva do blagostanja. Okanite se praznoverja i olakosti. Okanite se domaćih usrećitelja i belosvetskih Minhauzena.
U suprotnom, rđavo ćete proći. Veoma rđavo. Nemojte da posle bude kuku lele. A biće.
Za to ti, poštovani čitaoče, dobar stojim.
