Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Nisam prorok, časna reč; nemojte me zvati da vam tipujem utakmice za kladionice. To što su Srbija, Hrvatska i Albanija ispale, i to baš onako neslavno i jadno, s Evropskog fudbalskog prvenstva – dakle, tačno onako kako sam im prošle subote na ovom istom mestu s ljubavlju poželeo – desilo se zbog nekog višeg usuda i usled neke više pravde, one koja obično ne fercera kad nam je najpotrebnija, ali eto, desi se nekad i da proradi u pravi čas.
Nisam se ja tu ništa pitao, dakle, ali opet, osećaj nije loš: ove tri ekipe igrale su ubedljivo najbedniji fudbal, ali depresivna beda koju su emanirale bila je nešto mnogo šire i veće od samog fudbala. Bila je to beda jednog načina mišljenja i postojanja, načina nepodnošljivog čak i za posmatranje sa varljivo bezbedne udaljenosti i preko filtera TV ekrana, a kamoli izbliza i uživo.
Što su emanirali fudbaleri i prateća kamaraderija, još mnogo su jače emitovali njihovi tzv. navijači, a specifičnost ovih selekcija – i zemalja koje su ih iznedrile – jeste da su u njima navijači (a to nije slučajna skupina fanova koji dele poreklo nego odlično organizovana i podmazana falanga) važniji od igrača: ima li, uostalom, negde drugde da beslovesne ulične barabe dele šamare i zavrću uši fudbalerima kad nisu zadovoljni njihovom igrom i rezultatima?
Kako god, ove nepogode su prohujale Nemačkom i nestale u matičnom ništavilu, pa nam sad preostaje samo da gledamo fudbal, ako nas zanima. Ako nismo od fudbala, i to je u redu, ali opet je dobro osećanje znati da te niko ne sramoti u trenutku dok se ti, daleko negde, baviš nekim svojim životom.
Moja uzgredna želja da se srpski i hrvatski fudbaloidi zajedno, istim avionom, bez presedanja, vrate na matično nam poluostrvo kanda se nje ostvarila, ali desilo se nešto još bolje: ispostavilo se da su srpski reprezentativci doleteli u Nemačku avionom neke hrvatske čarter kompanije.
Da, pa šta? Pa ništa, među ljudima elementarno psihički stabilnim, ali ovde je sam Dvor, od skudoumnog tiranina do pokondirene posluge, javno pobesneo zbog toga, kao da je time na nedužne pravoslavne duše navučeno neko prokletstvo kojim se, u maniru magijskog mišljenja pećinskog čoveka, može objasniti neprijatan sled događaja.
Možda sad, recimo, i u Hrvatskoj s užasavanjem otkriju da su njihovi izabranici na kopačkama nosili pertle srpske proizvodnje? Pa su im ove stalno vezivale noge.
U svakom slučaju, ostade dekadentna Evropa tamo gore da se nabacuje loptom, a mi se vraćamo svojim svakodnevnim aktivnostima.
Nekako je čak zgodno ispalo da je u Minhenu završena srpska parafudbalska kalvarija, jer su falangisti taman lepo stigli da se vrate kući, malko s osveže i prionu na novi, za njih em zabavan em bezbedan zadatak – svakako prijatniji nego da se umereno goloruk biješ s nemačkom policijom koja nema ni najmanjeg respekta za naše junake.
I tako se domaće hrane i specifičnog provoda gladna ekipa okupila pred Dorćol platzom da prekine, ukine, poništi, uništi nešto što se zove „Mirdita – Dobar dan“, i što je festival kulturne razmene među susedima koji su odavno rešili da jedni drugima okrenu leđa, osim kad se gledaju preko nišana.
Izdržala je ta manifestacija svakakve napade i obede, ali je ipak i bila kako-tako zaštićena, jer je Dvor u tome video svoju računicu, kolateralnu korist od prikazivanja svog nepostojećeg pitomog lica.
Šta se u međuvremenu promenilo? Samo to da Dvoru više niko ne veruje, čak ni oni koji ga iz svojih razloga spolja (p)održavaju.
Potrebe za mimikrijom više nema. Srbija ulazi u period otvorene diktature, a njena „kulturna politika“ u psihodelične sfere provincijske varijante putinovskih fantazmagorija. Nema tu, dakle, više mesta ni za kakvo „mir dita“, nego samo za „laku noć“, s tim da noć uopšte neće biti laka, a ni kratka, prividu leta uprkos.
