Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Izgleda da Feđu Štukana neće puštati u Srbiju sve dok i poslednji građanin Srbije ne nauči i zapamti ko je Feđa Štukan. U tom smislu, nadam se da on neće prestati da pokušava da nas poseti.
Pre dve-tri godine, priznajem, ni ja se ne bih nužno baš iz prve setio ko beše taj čovek. Glumac, sada i pisac, devedesetih vojnik Armije BiH – neoptužen za bilo kakve ratne zločine – potom čovek sa istorijom boravka u Institucijama i jedna, štono kažu, živopisna ličnost, jedan od onih likova sa margine. Nije to po sebi ni dobro ni loše, takvi ljudi su začin društvene scene. Ponekad i ljut, opor, mnogima neprijatan.
Kako god, bivao je Štukan po Srbiji, objavio knjigu koja je, koliko znam, manje-više bestseler; pojavljivao se u javnosti s mišljenjima i stavovima osebujnim i čestitim, a sve i da za nekoga nisu takvi – njegovi su i nigde ne piše da on nema pravo na njih i na njihovo izgovaranje, kao što ni inače nigde ne piše da je negrađanima i nedržavljanima Republike Srbije sloboda govora na bilo koji način ograničena dok su u Srbiji, ili da ne smeju da začikavaju ovdašnje velmože i vlasteline, da se ovi ne bi uvredili i zabranili im buduće ulaske u svoj feud.
A onda je prošle godine Štukanu zabranjen ulazak u Srbiju, onako nezvanično, ništa crno na belo, s objašnjenjem kako je procenjeno da predstavlja bezbednosni rizik po Republiku Srbiju. Bilo bi to smešno – da sakupi Štukan još sto Štukana i zajedno dođu na granicu, ne bi mogli da predstavljaju opasnost ni za Kneževinu Lihtenštajn dok je na kolektivnom godišnjem odmoru – da ne predstavlja opasan i toksičan presedan, egzemplarno proterivanje “jezičavog uljeza”.
Pisalo se nešto malo o tome, nije da nije, ali se zapravo nije desilo ništa što bi na bilo koji način uznemirilo i pokolebalo tzv. režim. I tako se Štukan ovih dana ponovo obreo na najpoznatijem sremskom aerodromu, da bi ga tamo ponovo zadržali i spakovali ga na prvi sledeći avion za Sarajevo. Inače, Štukan je trebalo da gostuje na književnom festivalu “Krokodil”. Davno beše kad je Električni orgazam pevao Krokodili dolaze, ali ovde više nije pitanje dolaze li krokodili – oni su odavno došli, nego može li se nama, krokodilskim taocima, još uopšte doći.
Negde najkasnije na ovoj tački, uvek se javi neki Mudroje koji nas poduči kako je neotuđivo pravo svake države da bilo kojeg stranog državljanina pusti ili ne pusti na svoju teritoriju. To je tačno, ali ne baš i sasvim istinito. Naime, iole demokratske države to pravo koriste krajnje restriktivno, pogotovo kada se radi o odnosu prema građanima zemalja s kojima imaju slobodni vizni režim. U teoriji, može npr. Amerika da zadrži bilo kojeg Britanca, ali sigurno ne zato što je ovaj, u svojstvu “javne ličnosti”, “ružno” govorio o američkom predsedniku ili kritikovao američku spoljnu politiku, ili govorio kako je američki Budweiser splačina a ne pivo. Da ovo poslednje nije tako, ne bi Džon Oliver nikada ni kročio u USA, a kamoli dobio američko državljanstvo…
Hoće se kas’ti: umetnicima i intelektualcima u principu se ne ograničava kretanje jer je nemoguće da to izgleda drugačije nego kao cenzura, zato što to i jeste cenzura, čime god se maskiralo. A možda i nešto gore, ako ima gore od cenzure? Recimo lična pizma, inat, bahatost, siledžijstvo i prostakluk moći bez prav(n)og ograničenja. Na šta najviše liči ovo palanačko iživljavanje prema Štukanu. Koje usput deluje i kao probni balon: ako to s njim prođe bez veće frke, zašto se ne bi udarilo i na krupnije štuke? Neki pisci iz tzv. regiona su već i imali misterioznih neprijatnosti na granici, u najklasičnijem DDR stilu. Baš čudno za državu čiji uglednik nosi cvetak na Staljinov grob.
Pa dobro, ali može li se protiv toga učiniti išta osim ponekog kolumnističkog zanoveta? Naravno da može. Evo sasvim konkretnog predloga. Zašto ne bi svako umetničko udruženje, akademska ustanova, pozorište, festival etc. zamolili svoje buduće goste iz vaskolikih inostranstava da se pri dolasku ovde ljubazno raspitaju kod ovdašnjih vlasti o sudbini Feđe Štukana? Da li u formi večito rastuće peticije ili nekako drugačije, ostaje za razgovor.
A možemo i nastaviti da ćutimo i da se pravimo mrtvi. Samo, kao što kaže mudra izreka naroda Njuru sa Celebesa: “Ako se dovoljno dugo praviš mrtav, u jednom trenutku ćeš početi da se praviš živ”. Ali ti, s razlogom, više niko neće verovati.
Bajdvej, kad bi “ružne reči i postupci”, a pogotovo (ovaj put stvarna) “opasnost po javni mir i bezbednost” bili stvarni razlog za ostrakizam prema nekom građaninu, pa mi ovde imamo jednog koji ama nikada više u životu ni jednu državnu granicu ne bi mogao da pređe, čak ni u gepeku kao Gruevski. Znate i sami da se on zove… Uf, bre, a taman sam se obradovao da sam izdržao celu kolumnu bez spominjanja njegovog imena!
