Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
I ranije se znalo za Tomu Buzova, ko je hteo da zna.
Doduše, malo ko je hteo. Kao što je malo ko hteo da zna za otmicu iz voza br. 671 u stanici Štrpci jednog mrzlog februarskog popodneva 1993. i za potonju sudbinu otetih, a još manje za to kako je to bilo moguće i – zašto je to bilo neminovno.
A bilo je. Kad se ozverenost razglasi kao vrlina, onda je i zverstvo neminovno.
A ako je ozverenost plemenske naravi i motiva, onda će zverovi ubijati i kidisati na ljudsko meso po plemenskom kriterijumu. Ako si „naš“ – živećeš, možda (sve dok ćutiš i mirno jedeš govna).
Ako nisi…
Treba imati na umu: voz je država na točkovima. Ne neka država za sebe, nego ona država čiji je voz. Ovaj br. 671 Beograd-Bar bio je država Srbija.
Čak i ako je stanica Štrpci u Bosni i Hercegovini, putnici voza bili su u Srbiji – sve dok su u vozu. Sa obezbeđenjem policije Srbije, s pratnjom osoblja železnice Srbije.
I jedne i druge plaćali smo svi mi, a jedini posao im je bio da njihovim putnicima ništa ne zafali. Ponajmanje glava.
Zato se ništa krupno ne može desiti u vozu, a da to ne bude odgovornost njegove države.
Ne možeš, dakle, prosto ukrasti dvadeset ljudi iz voza i onda ih odvesti ko zna kud, odakle se nikada neće vratiti.
A pogotovo kad to nije dvadeset random ljudi pohvatanih na brzinu kao što kokošari kradu kokoške, nego ljudi probranih nakon temeljite pretrage ličnih dokumenata, što inače, u vozu i van njega, samo država sme da čini, preko svojih zvaničnih službenika.
Tomo Buzov bio je vojni penzioner JNA, Hrvat iz Kaštela kojeg su život i služba usidrili u Beogradu (a Beograd odjednom postao je inostranstvo, za mnoge, kao i Kaštela, za druge).
Ti ljudi, časni rodoljubi kojima su barabe čizmama razbucale otadžbinu kao kulu od peska a da oni nisu mogli da je odbrane jer nisu obučavani tome da je čuvaju od unutrašnjeg zla, ti ljudski ostaci Jugoslavije, od mnogo kuda su oterani kao psi, a tamo gde ih je ostavilo na miru, to je bilo samo zato što više nikome nisu značili ništa i nikome nisu bili opasni.
Šta je mogao Tomo Buzov tim naoružanim ništarijama banulim pravo iz pakla? Ništa, osim da uzvikne svoje nepristajanje, svoje „smrt fašizmu – sloboda narodu“, mada je pred bahatim, pijanim, iscerenim fašizmom stajao sam, go i nemoćan a „narod“ se skupio od straha kao dve pare u kesi.
U nekim drugim okolnostima, na tom ili nekom drugom mestu, mogao se moj otac naći na mestu Tome Buzova.
Istoj su zatajenoj porodici parija bez prava na ponosnu starost pripadali. Volim da zamišljam da bi isto reagovao.
Ne volim da zamišljam da bi ga snašla ista sudbina.
Tomo Buzov nije hteo, nije mogao, mirno da gleda kako odvode devetnaest ljudi iz prepunog voza Srbije u pregustu šumu Bosne, nije mogao da se sa olakšanjem zavali u sedište, srećan što je njegovo ljudsko zrnce u ovom prosejavanju palo na pravu stranu.
Zato se Tomo Buzov glasno pobunio protiv onoga što se sa ljudima čini – a kad bolje pogledaš, šta je uopšte ono što pompezno zovemo „antifašizam“ nego baš to: pobuniti se protiv onoga što se s ljudima čini – i zato je, za „nagradu“, dobio to da se tim ljudima pridruži, kao dvadeseti među onima koji više nikada neće naći put nazad iz preguste bosanske šume.
A mene je Tomo Buzov sve vreme podsećao na nekog; najzad sam se dosetio na koga. Tako su i Stjepana Filipovića, Dalmatinca iz Opuzena, život i kruhoborstvo doveli u Srbiju, gde ga je zatekao rat.
I gde je gledao „ono što se s ljudima čini“. Pa je ustao protiv toga, što je platio glavom.
Ali ne pre nego što je uzdigao ruke, stisnutih pesnica. Nikada ih više nije spustio.
Ah, da: kratki film Nebojše Slijepčevića o Tomi Buzovu i otmici u vozu 671 dobio je Zlatnu palmu u Kanu.
Iz nekoga razloga, film nije snimljen u produkciji Srbije.
Mislim da znam koji je to razlog.
Bez mnogo naprezanja, setićete ga se i sami.
