Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Pitanje društvene pravde u osnovi je pitanje raspodele. Čega? Svega, od Šekspira do kobasica. Od društvenog ugleda do materijalne obezbeđenosti.
Socijalistički nastrojene doktrine smatraju da veća jednakost znači i veću pravednost. Doduše, samo ekstremne među njima drže da “svi treba da imamo podjednako”. Takve se u praksi nisu baš dobro pokazale, milioni ih nisu preživeli. Liberalnom kapitalizmu sklone doktrine tvrde da oni koji više zarađuju više i vrede ili barem se više trude, i da zato i treba da budu upadljivo bolje nagrađeni – sve dok zarađuju u okviru zakona, npr. tako što drže a ne pljačkaju banke.
Šta je ovo u čemu “mi” živimo na frtalju dvadeset i prvog veka? Socijalizam svakako nije, jer razlike između onih koji imaju i onih koji nemaju više nisu ni dramatične, nego groteskne. Doduše, neka vrsta egalitarnog, socijalističkog sentimenta i dalje dominira “u masama”, ali one baš ništa ne znaju o tome kako on funkcioniše. Samo zahvaljujući tome je moguće da obožavaju one koji ih brutalno pljačkaju dok slatkorečivo bajaju da su posvećeni interesu i dobrobiti “malog čoveka”. Ta slepa tačka zahvaljujući kojoj vide sve osim onoga što bi trebalo da im je najvažnije fenomen je koji nikada neće biti dovoljno izučen.
Liberalni kapitalizam takođe nije, jer u ovoj društvenoj strukturi davno nema ničega liberalnog. Stidljivi počeci liberalizacije s početka veka zatučeni su bez milosti. Pre će biti da se radi o mafiokratskom “kapitalizmu prvog miliona” (za koji kulturno čeljade, je li, ne pita kako se obreo u tzv. portfelju svog vlasnika), ali koji se ovde nekako ovekovečio i na deseti milion, stoti milion, hiljaditi milion…
U redu, kao što smo rekli, pitanje materijalnog statusa nije jedino relevantno pitanje pravednosti društvene raspodele. Ima valjda nečega i do ugleda, statusa u esnafu i kod publike… Jasno je da je tako. Ni umetnici koji se najbolje kotiraju na kapitalističkom tržištu (neretko je to tržište antikapitalističke pobune, vrlo profitabilne grane industrije rebelijanstva) ne mogu se po prihodima približiti industrijalcima, naftašima, sajber mogulima. Ali u izvesnom smislu reči pripadaju istom društvenom sloju, mada i jedni i naročito drugi na to gledaju s izvesnom nelagodom.
Gde smo, opet, “mi” u svemu tome? Ko je naš Demijen Hrst, Trejsi Emin, Mik Džeger? Ako ih tražimo na onim mestima koja popunjavaju ovi umetnici na globalnoj skali – nećemo ih naći. Naši najugledniji umetnici svih fela srećni su ako nisu sirotinja, ako žive životom (više) srednje klase. To, opet, ne znači da su njihova mesta upražnjena. Na njima se nalaze najveći kapitalci tzv. estrade, kojima vladajuća klika dopušta nekontrolisano bogaćenje (mahom od neposrednih donacija oduševljenih “prola”) a ovi joj se zauzvrat ne mešaju u poslove tj. “ne bave se politikom”. Osim kad baš prigusti, pa treba glasnim cilikom podržati aktuelnog gospodara, na obostranu korist.
Dobro, a zašto se baš sada bavimo ovim? Upravo zbog trajno aktuelnog pitanja pravednosti (pa čak i suvislosti) raspodele materijalnih i simboličkih dobara unutar jednog društva, jedne kulturne zajednice. Tako je pre neki dan naš čuveni konceptualni umetnik Radomir Raša Todosijević od svoje cehovske družbe (ULUS) dobio nagradu za životno delo. Teško da ima nekoga ozbiljnog ko će osporiti ovaj čin. E sad, osim neke socrealističke plakete, nagrada se sastoji i od tzv. materijalnog iznosa, a taj je u visini od – 200 evra. Da, dvesta. Za životno delo. Nedovoljno za noć u malo boljem hotelu.
Čekajte, kako su mu dali te dve stoje? Onako presavijene, ili u koverti, ili? Kako god. Raša je vratio ponuđenu “počast” – a šta je drugo mogao da uradi? Da ode u “Grmeč”, da zapije svoje životno delo?
Nije tu kriv ni ULUS ni marko ni janko. Oni nisu proizvođači nego žrtve ili “korisnici” te materijalno-duhovne bede koja proizvodi nemoćno susramlje. To je precizan autoportret jednog besramnog, nihilističkog društva. Ta raspodela, u kojoj vrhunskom umetniku za životno delo pripada 200 evra, a kojekakvim palanačkim ukoljicama tuđi milioni na mesečnoj bazi, ona nije ni greška ni incident nego vrlo precizno naštelovan instrument društvene raspodele, podešen po onim kriterijumima na kojima je to društvo zasnovano.
Pogledajte na šta nam liče gradovi, naročito najveći, u poslednjih desetak godina: te distopijske naseobine su dom Novog čoveka, a mi drugi smo izgurani na marginu, odakle ćemo se stropoštati u tamni ambis (pošto je Zemlja, dakako, u međuvremenu postala ravna). Ako životi najboljih među nama vrede po 200 evra, pa dobro, nek propadnemo, nije šteta.
