Piše: Svetislav Basara
Ima li nekog od vas starijih koji ne pamti scene iz holivudskih vesterna iz šezdesetih godina u kojima se poglavica plemena X - nameračen da smrsi konce, karadušmanskom plemenu ili bledolikima - ortači sa personom dramatis sa kojom inače ne bi popušio ni lulu mira i formiranje triper koalicije obrazlaže poslovičnim rečima: „Neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj.“
Takvih scena odavno više nema u vesternima - ako se neki uopšte i snimi - ali indijanski makijavelizam „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj“ još uvek žari i pali na srpskoj histeričnoj političkoj sceni.
Na prvi pogled ta triper kombinatorika je dobitna kombinacija, koja na papiru ovako izgleda: Ako se svi mi neprijatelji tirjanina Y udružimo kao što su se udružili proleteri svih zemalja, i jednom trenutku strmopizdimo karadušmanina, onda ćemo živeti dugo i srećno i našim carstvijima neće biti kraja.
Na neprijateljskoj teritoriji realnosti nikad ne biva tako. Najbolji i najdobronamerniji partneri u triper koalicijama po gvozdenom pravilu prolaze kao što su prošli proleteri svih zemalja, tj, najebu ko žuti. Setite se - samo ako vas to ne deranžira previše - kako je prošao bolji deo DOS.
Sasvim je druga stvar kad neprijatelj na čijem se strmopizdu radi - u datom slučaju Visoko Mesto - nije politički nego poslovni neprijatelj. Moja, recimo, neznatnost ni uz najbolju volju - koju nema - nije u stanju da dokona u čemu se sastoji političko neprijateljstvo sledećih persona dramatis - Đilasa, Ponoša, Bombe Jovanovića, Mikija Aleksića, sitnije ribe pljuckavice da ne pominjem - s politikom Visokog Mesta.
Sve pomenute persone dramatis odašilju neuvijenu poruku: jednoga dana kad strmopizdimo Visokog Tirjanina, nećemo menjati ništa u strukturi političkog sistema srpskosvetskog burazerskog pluralizma, ali ćemo biti pristojni i dobri.
Prava je šteta što ujedinjena beogradska opozicija nije pobedila na decembarskim izborima. Ta bi (Pirova) pobeda bila krunski dokaz mojih antitriperkoalicionih teorija. Idem čak toliko daleko da tvrdim da bi se opozicija neopozivije i spektakularnije raspala da je osvojila beogradsku vlast.
Ako se široka koalicija onako pop-čkala u (relativnom) porazu, kako li bi se pop-čkala kad bi došlo do podele gradskog plena. Perje bi letelo, a tvrd vam stojim da bi deblji kraj fasovali najbolji koalicioni partneri.
Kako se juče obavestih, i Bomba Jovanović je uvideo štete za istoriju i život od triper koalicija pak je poručio da ga „više ne interesuje saradnja s, blago rečeno, nesolidnom opozicijom“, na šta je „nesolidna opozicija“ uzvratila argumentom Hegelove piljarice, citiram: „Nemoj da nam moralne lekcije dele ljudi koji su primali naprednjačke sablje.“
Imam pitanje za „nesolidnu opoziciju“: Da li bi Bomba Jovanović bio „vlastan“ (stari termin DSS) da deli moralne lekcije da nije primio naprednjačku sablju?
