Draža Petrović, kolumna za portal N1
Izbor šefa Bezbednosne informativne agencije, popularne BIA, u mnogome je sličan izboru rimskog pape, s tim što za rimskog papu verovatno nikada neće izabrati Bratislava Gašića ili Aleksandra Vulina ili Vladimira Orlića, jerbo Svevišnji misli da su delimično grešni, što se ne uklapa u pravila konkursa za izbor rimskog pape.
Rimski papa se bira po sledećoj proceduri – kardinali ulaze u Sikstinsku kapelu, koju je oslikao Mikelanđelo, jedan od najvećih genija čovečanstva. Vrata Sikstinske kapele se zaključavaju.
Jednom kada konklava započne, kardinali jedu, glasaju i spavaju unutar ograničenog područja sve dok novi papa nije izabran. Kardinali nemaju nikakav kontakt s spoljnim svetom – osim u hitnim medicinskim slučajevima. Iz njihovih prostorija uklonjeni su svi televizori i radio-aparati, nema novina ni telefona.
U Sikstinskoj kapeli glasaju sve dok sa dve trećine glasova ne izberu novog papu. Da je papa izabran potvrđuje dimni signal iz dimnjaka Sikstinske kapele. Ako je dim crn, kardinali nisu izabrali papu. Ako je pak beli i ako odjeknu zvona s bazilike svetog Petra, to je znak da je rimokatolička crkva dobila novog poglavara.
Kandidati za šefa BIA moraju mnogo pre izbora za šefa BIA da duboko uđu na jedno mesto koje liči na kapelu, ali nije kapela. Što dublje uđu na to mesto, koje liči na kapelu, a nije kapela, i koje je lično oslikao najveći genije čovečanstva, Aleksandar Vučić, to su im veće šanse da budu izabrani za šefa BIA, o čemu lično odlučuje pomenuti najveći genije čovečanstva dvotrećinskom većinom svojih ličnih glasova. Takoreći svotrećinskom većinom samog sebe.
Jednom kada izbor šefa BIA počne, kandidati borave unutar tog ograničenog područja sve dok novi šef BIA nije izabran i kontakt sa spoljnim svetom imaju samo kada izađu odatle kako bi svima, nekom svojom izjavom o pomenutom geniju, dokazali koliko su duboko ušli u “kapelu”.
Genija uvek treba pohvaliti, diviti mu se do imbecilnosti, ukazati srpskom narodu na spoljne i unutrašnje neprijatelje koji rade o glavi geniju, istaći visoku genijevu genijalnost, genijevu lepotu, genijev šarm i genijev habitus.
Da bi postao šef BIA moraš imati vrline šampiona u BIAtlonu. Biatlon je, inače, kombinovanje dve sportske discipline, recimo skijaškog trčanja i gađanja iz puške u metu. Ali to je takva disciplina samo u stvarnom životu.
BIAtlon u naprednjačkom nestvarnom životu je kombinovanje dve SNS discipline: prva, bezgranično uvlačenje šefu u “kapelu” i druga, besramno pljuvanje svih sumnjivih lica koji su protiv šefa, a samim tim i naše države i našeg naroda u celini – od Ćute do Topalka i Sabljara iz grupe “Dža ili bu”.
A o Slobi Georgievu, Miši Majiću, Zoranu Kesiću, Draganu Bjelogrliću ili Žaklini Tatalović da i ne govorimo. Sve njih, dakle, kandidat za šampiona Srbije u BIAtlonu, mora da s vremena na vreme uvalja u naprednjačko blata, nacrta im ko Mikelanđelo metu na čelo, da maše njihovim fotkama kao opasnim zločestim kočničarima “zlatnog doba”. I uspeće u životu jer je uspeh u savremenoj Srbiji biatlonska mešavina dubokog uvlačenja i plitke pameti.
Kao u onoj pesmi Čika Jove Zmaja:
Gde god nađeš zgodna mesta,
tu izdajnika srpskog naroda posadi!
A veliki srpski genije je blagodaran,
pa će da nagradi!
Nagradiće izobiljem
hlada, u pozadini “doma” svog,
nagradiće funkcijom šefa BIA,
bilo tebe,
bilo brata tvog.
I tako su šefovi BIA postajali ljudi koji se u bezbednosne stvari razumeju ko Marica u krivi(čno pravo), ali zato se u duboko uvlačenje jednom istomišljeniku i plitkoumne pljuvačine po raznim neistomišljenicima, razumeju na nivou doktora nauka.
I kada takvi šampioni u BIAtlonu postanu šefovi tajne policije, nema sumnje da će broj agenata CIA, domaćih izdajnika i stranih plaćenika biti toliki da će svaki šef BIA probiti zacrtane targete po kojima je dovoljno otkriti 10 stranih špijuna mesečno, a oni ih otkrivaju po nekoliko stotina.
Držeći se starog pravila druga Staljina: da bi otkrio strane špijune moraš najpre što više ljudi označiti kao špijune, to je tajna uspeha Vulina, a videćete i Orlića. Zato je Vulin ovih dana položio cveće na Staljinov grob i raspitivao se po Moskvi o kupovini jednog placa u Sibiru za potrebe skladištenja opozicije, novinara i drugih baraba na jedno lepo ledeno mesto, kao iz zimske bajke.
Angažman takvih tipova u Bezbednosno-informativnoj agenciji promeniće mnoge stvari, posebno već pomenute dečje pesmice, pa ona “Mi imamo magarence ime mu je Njako, ija, ija, ija, ija, on se dere tako!”, ubuduće ima da se peva po hodnicima BIA sa sledećim stihovima: “Mi imamo direktora ime mu je Njako, Bija, Bija, Bija, Bija, on se dere tako!”
Ovo će se naravno naročito desiti kada i Aleksandar Martinović, posle Orlića, zasluženo postane šef BIA, jer samo on od svih onih kandidata koji su se duboku uvukli u “Sikstinsku kapelu” velikog vođe, to do sada nije bio.
Greota, a toliko se potrudio.
