Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
“Ruska stranka” je, dakle, još jedna od niza izmišljotinna mafiokratskog režima, i služi tome da popuni rupe tamo gde zafali, kao što se kanda dešava u Nišu. Vaše opravdano ljubopitanje je – kako je moguće da u onolikom gradu pišljivih deset tuceta ljudi dospe u privilegovan položaj da mu de facto bira vlast?
U trenutku nastanka ovog teksta – utorak predveče – usred pustinje postizborne nadrealnosti, čini se da je glavna (jedina?) politička neizvesnost hoće li za vladavinu gradom Nišom biti potreban jedan živopisni Rus – ne bojte se, nije Nikita Mihalkov – i kome će biti potreban? Jer, eto, tako nekako ispade da su se “Srbi” (plus ove lokalnije nac. manjine) na raskrsnici svih južnih drumova i pruga podelili pola-pola, pa sad još treba da vidimo na čiju će Rus prevagnuti stranu. A mi, kao, ne znamo na čiju će Rus prevagnuti stranu…
Zapravo, prevagnuo je on još i pre izbora, i to nikome nije bilo tajna. Ovaj sabrat i naslednik Ljermontova i Rahmanjinova zove se Perić Tihomir, i izvan balona tzv. političkog života Rus je tačno onoliko koliko i vi i ja ili Mario Vargas Ljosa. Ali je prvi čovek niške ispostave nečega što se zove Ruska stranka, i što ovdašnji zakoni prepoznaju kao stranku nacionalne manjine. A za stranke nacionalnih manjina važi poseban, diskontni cenzus i neke druge pogodnosti iz niše tzv. pozitivne diskriminacije.
Po još dosta svežem popisu iz 2022. u gradu Nišu živeo je 121 Rus – zapravo, oko dve trećine tih Rusa su Ruskinje, kako je pedantno zabeleženo na sajtu Republičkog zavoda za statistiku. Ne umem da protumačim ovu polnu nesrazmeru, ali okej, nije ni bitna za priču. Naravno, sad je Rusa znatno više, iz opravdanog razloga bežanije pred Putinovom čizmom, a još više pred opasnošću da ti i samom na silu obuju jedne takve (tako da pretpostavljam da se i onaj čudni deficit muškića u međuvremenu barem uravnotežio). Ali, ti Rusi ne glasaju u Srbiji, a s “Ruskom strankom” imaju veze koliko i s ruskom salatom vaše staramajke.
Kako god, vaše opravdano ljubopitanje je – kako je moguće da u onolikom gradu pišljivih deset tuceta ljudi dospe u privilegovan položaj da mu de facto bira vlast? Smanjite doživljaj: ni niški ni bilo koji drugi Rusi – osim onog u Kremlju – nemaju nikakve veze s tim, baš kao što ni Ruska stranka nema nikakve stvarne veze s Rusima. Sve je to samo prokleto toksična kombinacja izbornog sistema i tzv. multikulturalizma, u Bosni bi rekli “identitetluka”.
“Ruska stranka” je, dakle, još jedna od niza izmišljotinna mafiokratskog režima, i služi tome da popuni rupe tamo gde zafali, kao što se kanda dešava u Nišu. Zato se njena cenzusna privilegovanost može tako lepo upotrebiti.
Naravno, nisu sve manjinske stranke “veštačke” na način Ruske stranke. Savezu vojvođanskih Mađara, na primer, ne trebaju lažni Mađari jer još ima dovoljno pravih (mada, doduše, sve manje, što je priča za sebe). On zato “na lokalu” postoji kao autohtona politička snaga. Tako je i ovaj put, kao i svaki prethodni put, “uzeo” opštine gde su Mađari ubedljiva većina, tj. Bačku Topolu, Sentu i Kanjižu (Adu nije zbog lokalne političke specifičnosti zvane Zoltan Bilicki, nekad “žutog”, danas naprednjaka), što je i Vučević “priznao” odmah i bez snebivanja, moji drugari Vidojković i Kulačin skakali od sreće po studiju jer smo “im uzeli tri opštine” (kome?!), a mene po milioniti put obuzimao masivni transfer blama pred tim koliko je epsko neznanje prestoničke medijsko-političke elite o Srbiji, a pogotovo o Vojvodini. Naravno, SVM i SNS će posle izbora ostati u koaliciji na svim nivoima.
Da rezimiramo: SVM i slični su pravno okej, jer predstavljaju nekoga konkretnog i stvarnog, a “Ruska stranka” i slični ne, jer su “veštački”? Ovo verovatno mnogima zvuči ubedljivo, kao zdravorazumsko rezonovanje. Samo, problem sa “zdravorazumskim” rezonovanjem je da je ono često samo nakupina uredno sročenih opštih mesta kod kojih je sve ispravno osim premise. Nacionalnost, naime, nije “objektivna” kategorija. Ona se ne može “naučno” ni dokazati ni osporiti. Fašizam/nacizam je istorijski poslednja doktrina koja je tvrdila da je nacionalna pripadnost stvar biologije.
Pošto sad znamo da nije, ništa nas nije sprečavalo da odemo u drugu krajnost i od celog “identitarnog” kompleksa napravimo samoposlugu. I to bez kase na izlazu. I sada imamo jednu divnu sivu zonu koju političke barabe znalački zloupotrebljavaju. I još se postuliraju kao “zaštitnici manjina”, oni koji su ih naviše zatirali.
U tom smislu, i onaj nesrećni naprednjački rezervni igrač iz Niš, Perić Tihomir, ima neotuđivo pravo da se izjasni kao Rus i da sa sebi sličnim Rusima iz Gadžinog Hana, Donjeg Brijanja, Gornje Vrežine i Prve Kutine organizuje ruske sedeljke na kojima će se recitovati Put… pardon, Puškin, piti votka, mezetiti jesetra i slušati Klavirski koncert br. 2 Segeja Rahmanjinova. Perić Tihomir, tipično srpski napredni manjinac; rahmanjinac, takoreći.
