Piše: Andrej Ivanji, za nedeljnik ''Vreme''
Kontroverni biznismen Aca Bosanac novi je vlasnik „Poslednje šanse“ na Tašmajdanu. Ovo je samo najnovija kap naprednjačke kiseline koja se prosipa po urbanom naličju Beograda
Ugostiteljski objekti menjaju vlasnike, kuhinju, enterijer, klijentelu, namenu. Nema tu ničeg spornog, mada ume da bude tužnjikavo.
Sporno je kada jedno gradsko preduzeće, u ovom slučaju „Tašmajdan“, restoran ispred koga bi trebalo da bude postavljen spomenik jednom od njegovih redovnih gostiju, Vasku Popi, na primer, preda u ruke individui kakva je Aleksandar Kajmaković poznatiji kao Aca Bosanac.
Sporno, dakako, za sve one za koje je „Poslednja šansa“ bila jedan od poslednjih i dalje živih lokala u kojima je provejavao duh nekadašnjeg Beograda čije obrise naprednjačka vlast gleda da satre ne bi li istorija grada počela da se broji od postavljanja kamena temeljca za Beograd na vodi.
Nakostrešenost prema svemu što je gradsko
Vučićeva gradska vlast ponaša se kao varvari kada zauzmu neko urbano mesto: prvo ga opljačkaju pa onda oglođu do koske ne bi li oslobodili prostor za svoje toteme i pokrove, palate i hramove, kockarnice i vašare.
„Napadači (na gradove) podsećaju na ludaka koji lepoj ženi baca u lice sonu kiselinu i pritom joj obećava novo, lepše lice“, pisao je svojevremno Bogdan Bogdanović, arhitekta, ne košarkaš, u kontekstu rušilačkog rata u Jugoslaviji.
Ta priča o neprestanoj borbi između „gradoljublja i gradoomraze“ se sada vodi u mirnodopskim uslovima: oni isti koji su 1990-tih samo rušili, sada ruše da bi gradili po svom naličju.
„Čini se da u uspaničenim dušama gradorušitelja osećam zlu nakostrešenost prema svemu što je gradsko, dakle, prema složenim semantičkim serijama duha, morala, govora, ukusa, stila… Podsetiću da reč urbanitet, počev još od četrnaestog veka pa sve do danas, u najvažnijim evropskim jezicima označava uvek isto: uglađenost, artikulisanost, usaglašenost misli i reči, reči i osećanja, osećanja i pokreta… itd, pa kad neko ne ume da se podredi zakonima urbaniteta, najlakše mu je da urbanitet jednostavno – prekolje“, pisao je Bogdanović.
Uz ovaj pasus dovoljno je prizvati likove Aleksandra Vučića, Aleksandra Šapića, Gorana Vesića kako deklamuju tirade o prelepom razvoju Beograda.
Mrlja na sećanju
Šta ovaj ovoliko patetično-dramatično palamudi i suze lije nad tim što je jedna kafana promenila vlasnika, pomisliće uvaženi čitalac. Pogotovu što se „Poslednja šansa“ tokom decenija menjala – od zaista poslednje šanse za još po koju čašicu za stolovima prekrivenim kariranim stolnjacima, kada bi sve drugo u gradu bilo zatvoreno, do restorana prilagođenog roditeljima sa malom decom u kome su najbolje išle pice, kolači, sladoledi i limunada.
Zato što je ovo najnovija „kap sone kiseline“ koja se prosipa po urbanom licu Beograda. Sada bi dakle ja, koji sam se u „Poslednjoj šansi“ jednom prilikom bio našao sa Vaskom Popom, kome je zora pred odlazak u vojsku osvanula u „Šansi“, koji sam se u „Šansi“ nalazio sa devojkama iz Pete beogradske gimnazije, koji sam iz „Šanse“ posmatrao prve korake mojih ćerki, trebalo da idem „Kod Ace Bosanca“, ako u tom prostoru na Tašmajdanu hoću da popijem pivo ili već nešto.
U mnogim Beograđanima „Poslednja šansa“ budi lepa sećanja na mnogo toga koja će sada biti umrljana mišlju na novog formalnog vlasnika i onog koji i svega onoga što stoji iza njega. Obaška što se lako može zamisliti šta će na tom mestu da nikne.
I tako je to po celom Beogradu, gde god da kreneš, nestaje duh starog, urbanog Beograda, nastaje nova estetika prema pohlepnim predstavama onih koje briga nije za grad i građane i to bez gotovo ikakvog otpora nas koji se kunemo u gradoljublje.
Ne čine grad cigle, afalt, beton, čelik i staklo, već kakva ideja iz građevinskog materijala nastaje, ono što ispunjava zidove, urbanistička misao koja sve različitosti povezuje.
Da se vratim na Bogdana Bogdanovića: „Ako, dakle, i nas proglase za zatečenu, nezdravu i nedovoljno srpsku populaciju, ako se odluče za fundamentalno rasni i nacionalni preporod gradova, onda će sve nas koje ne uspeju zauvek proterati (a na tome i te kako predano rade) – onda će nas, kao što svete knjige i preporučuju, pretvoriti u majmune…“
