Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Hoće li sledećih dana iz Nemačke biti poslate kući one tri kolektivne sramote (Srbija, Hrvatska i Albanija), pa ćemo moći do kraja mirno da gledamo fudbal, ako nas fudbal zanima? Ili ćemo se i dalje mrcvariti s njima, pa još pod rodoljupstvenim pritiskom da treba da ih volimo (jedne) i mrzimo (druge i treće) jer oni mrzu nas.
Mislim da je krajnje vreme da se neke stvari kažu iskreno i bez kalkulisanja, jer smo predugo ćutali pod ucenom organizovanog idiotizma i ritualizovane mržnje.
Radovao sam se kad su fudbalski Španci napunili mrežu fudbalskih Hrvata, nadao sam se da će fudbalski Srbi proći isto ili gore, ali kilavi Englezi su ispravno procenili da im je i jedan gol dovoljan.
Za Albaniju me je bilo baš briga, ona nije moja zemlja pa tako nije ni moj problem, ali ona se sama nekako uplela u sve ovo, pa onda u redu – neka gori u istom paklu. I svakako što brže što dalje od evropskog prvenstva u fudbalu.
Vaspitan sam tako da navijam za reprezentaciju moje zemlje, Jugoslavije, u kojoj sam rođen i odrastao.
Kada je Jugoslavija likvidirana zajedničkim radom zlikovačkih ruku, šta sam mogao nego da nastavim da navijam za nju u novim okolnostima, za njene ljude i gradove, njenu kulturu i nasleđe?
A kada bi jedna Jugoslavija igrala protiv druge Jugoslavije, uglavnom bih se držao za glavu i molio se da sve nekako prođe bez bruke i štete. Ponekad je pomagalo, uglavnom nije.
U upornosti da se navija za one koji svakim svojim javnim gestom izruguju i ponižavaju sve u šta verujete, ali i sve na čemu je utemeljena savremena Evropa u kojoj baš oni takvi igraju fudbal i od koje zarađuju ogromne pare (ne pitajući nikad ko je i odakle je kolega iz svlačionice, jer to se pita samo u našim zasranim krčmenim zakucima, a ne pred kamerama svetskih televizija), bilo je sve više gorkog mazohizma. Sve dok njegove zalihe nisu ponestale.
Što se mene tiče, mogu svi da se vrate na seoska igrališta koja duhovno nikada nisu prevazišli; šteta je što su uopšte napuštali ta svoja ognjišta.
Zašto bih imao, i zašto bih hteo da imam, bilo šta sa onima koje u Nemačku ispraća i blagosilja poglavica našeg srozavanja i propasti, a ovi mu ližu skute, čak ga pitaju i za stručno mišljenje o stvarima fudbalskim?
Sa onima istima koji se od devedesetih do danas nisu pobunili ni protiv jedne gadosti koju je ova država počinila svojim i tuđim državljanima, a mnogi od njih su, štaviše, bili čirlidersice svake ovdašnje sramote?
Zašto bih imao, i zašto bih hteo da imam, bilo šta sa onima koje je, recimo, pre koju godinu u Rusiji iz srca podržavala cela Juga, makar zbog srčanosti njihove, kada je jedino čime su oni imali da joj se zahvale j-beni Marko Perković Tompson?
I ne samo tada, i ne samo on.
„Tompson“ je ukupna mera njihovih vidika; ako neki zna za bolje i drugačije, dobro pazi da se ne oda.
A može li se drugačije u tom gladijatorskom svetu? Naravno da može, pitajte Kilijana Mbapea, jednog od najboljih. On je, uoči francuskih izbora, pozvao mlade da glasaju i da ne dozvole politici mržnje i podele da trijumfuje.
I dodao nešto ključno: ne bih igrao za onu Francusku koja ne bi odražavala moje vrednosti.
Postoje li ta Srbija i Hrvatska za koje ovi najamnici ne bi igrali?
Nadam se da će Italijani i Danci uraditi svoje kako treba. Isto je i s ovima što će na Albaniju, svejedno mi je koji su.
A ove Kockaste i ove Orlovaste bih osudio na povratak na Balkan istim avionom.
Bez brige, svi se oni znaju sa fudbalskog gastarbajterskog tržišta. Kad se ponapijaju zapevaće tužne pesme balkanske.
Oni su osetljive duše, a uloge majmuna su dodelili nama.
