Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Više puta sam vraćao tu scenu: oragutanskim korakom kreće se Mile Dodik ka caru Kremlja. Pljuvačne žlezde pune. Naumio je da uzme u čvrsti zagrljaj Vladimiroviča, zalepi mu sočan poljubac pun saborne srpske sluzi i ponovo ga obeleži kao brata, ovlaži mu obraz, vrat i sve do kragne.
To je Mile naumio, videlo se po odlučnosti kojom se kretao ka svom cilju, zaljubljen, smotan i po malo smeten, ali uzbuđen i spreman na ostvarenje balavih snova. Taj isečak iz nove istorije Kremlja jeste važan, jer je imperator potpuno zaslužio da ga Mile obanja pljuvačkom i drugim bratskim oralnim tečnostima.
Kad ono, taman se Mile Dodik sagao da ostvari svoje vlažne erotske snove, ali ga je cilj njegove požude diskretno, ali odlučno odgurnuo na propisnu distancu, stavivši mu do znanja da mu sad nije do balavljenja. Možda neki drugi put. U Putinu je proradio defanzivni refleks. On se nepripremljen na ljubakanje na brzinu sreo više puta sa Tomom Nikolićem, i ovaj ga je u sve delove lice zapljuvao tri puta po tri puta, osolio i osluzio. To je nezaboravno, još mu Mile nedostaje u napastvovanju.
Odmah iz Kremlja, Mile je došao na svesrpski sabor. Sabor Srba i Srba, sa ciljem da se Srbi slože i budu kao jedan, propao je na Trgu Republike jer nije ni moglo da bude drugačije. Nema dobrog objašnjenja šta se htelo: da se Srbi ujedine? Sa kim? Da budu složni. Oko čega? Da imaju svoju budućnost. Kakvu? Da ih vodi jedna volja. Čija? Da imaju jednog vođu. Koga?
U stvari, odgovor na sva pitanja, koja su teška kao vodenični kamen, zna samo jedan: komandant naroda koji nestaje.
Mile se dakle vratio kao pomoćnik vođe, i njegova podrška. Na šta vas podsećaju ta dvojica u društvu sa nesolidno struktuiranim popom Perićem? Reklo bi se ni na šta. Opasno je njima poveriti bilo koga na staranje, a oni su svojevoljno zauzeli narod. Iz te troglave stvari nastala je ideja o nečemu što bi moglo da bude svesrpsko. Šta bi to moglo da znači? Svi Srbi na jednom mestu, ili samo Srbi na tom mestu ako nema mesta za sve Srbe. Vođa svih Srba reče da smo isti rod. Ali ja ti nisam rod, niti si ti meni bilo šta, niti si bilo šta bilo kome koji zna ko mu je zaista rod. Kako si mislio da povedeš okupljene: kao Čarnojević ili Karađorđe?
Niti imaš gde dalje odavde, niti protiv koga niti sa kim. Niti umeš, niti si dorastao da vodiš one koji bi morali tebe da odvedu negde daleko gde ne dopire njihov pogled.
Niko tebe nije pozvao da bilo koga spasavaš. Barjak koji nosiš samo je tvoj plašt, i nemoj da govoriš u ime svih. Ovde žive i građani nesrbi koje si u arijevskoj zaumnosti i etničkom brojanju isključio iz svake ideje koja čini svesrpski prostor. Šta ćeš ti da budeš u nečemu čega nema: Sulejman Veličanstveni koji ruši svoje gradove! Ili Kim Dđong Un koji baca smeće na susedne države!
Postavio sam ona pitanja na koja vladar ne ume da odgovori. Inače, nikada nije odgovorio ni na jedno, bilo kome. Ostaje mu da vodi jedino one koji su mu se dali da budu vođeni, koje je sa Dodikom zapljuvao, po nepoznatim prostorima koje su obojica zapišavali. Ne bih da tumačim iznuđenu ljubav prema komičnom pantokratoru, jer ona je proizvod ulizičkog interesa, prisile, korupcije, namolovane slike strašila ili refleksa nastrane podatnosti i ništa od toga nije svojstveno ljudima.
Parole o neprirodnoj ljubavi su ispunjenje želja tiranina da mu se stvori iluzija o masovnoj pripadnosti. Bez takve zablude moć je suvišna, jedino klicanje rulje vodi do nove, uzvišene poremećenosti totema.
Odatle je jednoga jutra izletela treš napevka o Aleksandru komandantu uz koga smo svi mi, brat do brata, možda i sestre i majke. Pink je iz svoje staje proizveo nesolidnog građanina mračnog rodoslova, sa više strašnih ličnih osobina za komandanta nacije!
Među ruljom, ta nakazna epika je postala hit, zavijanje narikače od par desetina sekundi je već himna ujedinjenog srpstva, koje osim tog bizarnog epa i ne zna šta će sa sobom, niti sa kim je u jedinstvu ili zavadi. Ali, komndant se nije opirao tutuli. Njegovo je da komanduje i da vodi. Postroji narod, majstore i komanduj. Ali gde ćeš da vodiš one koji su stigli do samog kraja? Kaži, objasni. Daj ostav narodu!
U Srbiji je mimo reda i zakona uspostavljen vizantijski sistem vlasti „u simfoniji države i crkve“. Tu nema simfonije nego političke i vrednosne anarhije, vašarski model za uspostavljanje apsolutne vlasti komandanta svih Srba. U toj loše zamišljenoj igri sa nacionalnim mitovima i modernim srpskim vitezovima, Mile Dodik je dodatni teg koji vuče ka dnu, i čitavo građansko izbavljenje „dva srpska entiteta“, čini skoro nemogućim. Njegova utopija o „mirnom razdruženju“, koja neizbežno vodi u sukobe, naišla je na mlako odbijanje komandanta. Bar u trenutku svesrpskog slavlja: polako Mile, ne srljaj kao june. Sve u svoje vreme.
Komandant će u jednom času poželeti da ima srpski svet pod svojim kopitama, makar kao ideju da je dovoljno jak da to ostvari. Iako nijedna njegova zamisao nije ostvariva osim kao tragedija.
Ideja o svesrpstvu je patetična zabluda, zatvorena sama u sebi. Slabašan i strašljiv za odlučne iskorake, opskurni maršal ničega će svoju legendarnu nemoć ostvarivati smišljanjem novih iluzija, opakih zamisli iz uma oštećenog nepoznatim silama.
