Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Ima dana kada Dačić Ivica ne zna šta da radi. U stvari, takvi dani su u većini. I oni koji poznaju ovog estradnog veseljaka, arlekina i hedonistu, znaju da nije sklon pregalaštvu. Rad ga umara i čini nesrećnim. Ako se i oznoji, to je od napora koji u njemu izaziva ljuta pljeskavica i ladan špricer. Ili znaci upadljive hladnoće sa najvišeg mesta koji mu smrzavaju znoj.
Dačić je čovek koji pre svega uživa u svom uživanju. Naravno da je sve to zaslužio. Dao je dupe pod kiriju, da bi bilo dobro i dupetu i njemu, tako kaže jedan Žitorađanin za njega, a to se plaća. Gluteus u Ivice je najviše napredovao tokom karijere, ta stvar mora udobno da se smesti kako bi i glavi koja ga nosi bilo dobro.
Niko iz kraja nije toliko dogurao niti ume da gura kako gura Ivica. Taman kad se učini da njegova ležernost nastaje iz podgojene dobroćudnosti, a on se rasprsne sa odvratnim pohvalama poglavici, pa članove njegove stranke hvata muka od takve besramne ništavnosti pred ništavilom.
Slobina partija, u kojoj se mladi mulac I.D učio politici, preti da se utopi u SNS. Ako se već nije utopila: Dačiću samo nešto od glave viri iz te užasne smese, ali on ne krije svoje političko i svako drugo zadovoljstvo, uveren da je takvo uranjanje politika.
Dačić je inače slaba i meka tema, bar se tako čini. Na prvi pogled to je dobroćudni čiča, nalik na vlasnika provincijske pekarske radnje, onaj koji se smeje sebi i svima, nespreman na bilo kakvo zlo. To je naravno privid, onaj koji bi počeo da kopa po njegovom rodoslovu, našao bi tamo mnogo neprijatnjih uspomena. Kad služi, on služi bez ostatka. U svoje doba se beše bratimio sa Borisom Tadićem, uveren da je odonda ukinuo zločinačku hipoteku nad svojim vođom i učiteljem Slobodanom Miloševićem. I sada je sebi pribavio veće zlo da mu služi –ili je zlo pribavilo njega – i to svim preostalim srcem i ostalim organima koji u vrednosnoj i misaonoj rezistenciji još nisu otupeli. Mada izgleda kao da se sa Ivicom nešto događa i da kao celina atrofira uživo. Teško je biti to što je on a da ne izvetriš. Razumljivo je da se njegova politička sholastika kosi sa životom iz koga svojim podaništvom crpe najviše što ume, mada se uvek molio nekom božanstvu. A ume da izmoli, ispuzi, izazove sažaljenje ili podsmeh. Sve mu ide u račun, i uvek je, mimo sebe i svoje strukture dostigao ono što je želeo a ne prestaje da želi.
Dačić Ivica je završio Fakultet političkih nauka. I to sa visokim prosekom. Verujem da nije zaboravio definiciju političkog sistema, makar sasvim uprošćenu, kao modela kojim je regulisan odnos između javne vlasti i društva.
Zna li Dačić suštinu te relacije, čiji je ishod demokratsko društvo kao temelj slobode i opstanka ili je pod pritiskom policijske funkcije i Pavlovljevog ferleksa zabašurio najvažnije lekcije iz političke teorije i prakse.
Na proslavi Dana policije u Makišu, njegova oda jedinicama državne prisile je nepristojna udvaračka epika policijskoj državi i njenom vlasniku. Dačić kaže: „Policija i organi unutrašnjih poslova već 162 godine predstavljaju zaštitnika pravnog poretka države i čuvara bezbednosti građana.“
Apologija policijskoj državi tek sledi: „To nije samo posao, policija je temelj naše države i društva, zaštita života i imovine. Policajci ne smeju da zaborave da su oni ti koji čine razliku između dobra i zla. Zahvalio je A.Vučiću na podršci koju on pruža policiji, jer su „snage sve bolje opremljene“. Policija kao granica dobra i zla – ta misao navodi na strah od njenog političkog oblika i uzimanja dobra i zla u svoju nadležnost. A tu granica više nema, vrednosti određuje vlasnik pretorijnske policije. Nema društva tamo gde je policija njegova uzdanica.
I prvi građanin A. Vučić je imao šta da kaže: „U vreme inverznog, pa čak i perverznog pristupa dela medija javnim službama i policiji, policija se neretko predstavlja kao teroristička organizacija od onih koji su Bogom dani.“
Uh! Šta je ovaj u stvari želeo da kaže? Šta je nateralo građanina Vučića da se frlja pojmovima koje nije razumeo najbolje, ili ih nije razumeo uopšte, jer „inverzno“ i „perverzno“ potpuno iskaču iz konteksta priče o policiji u medijskom odrazu, i ne znače apsolutno ništa. Osim nastojanja da se policija amnestira od svih nasilnih radnju prema građanima, pa je u tom domenu i amnestirana.
Najzlokobnija je međutim lozinka Dačićeve izjave, koja glasi da snaga države zavisi od policijske snage. To je besprizorna totalitarna podvala ili neznanje, ili u Dačićevom slučaju simbioza jednog i drugog. Nije poznato šta Dačić zna a još manje šta ne zna. Njegova politička višepolnost i praksa osvajanja položaja bilo gde, bilo sa kim i nezavisno od prirode predavanja vlasniku, potpuno su ga lišile rasuđivanja o značaju demokratske pozicije društva, u kome je policija servis građana a ne temelj države.
Policija je temelj države tamo gde drugih temelja nema. Vučićevo neznalačko saplitanje o pojmove „perverzija“ i „inverzija“, valjalo bi da podrži tezu kako je policija ugrožena od medija koji se bave svojim poslom, pa su takvi mediji na onoj Dačićevoj granici zla, dakle meta koju valja potrefiti za očuvanje tiranske vlasti.
Evolucija državne policije u stranačku, skoro da je okončana tako što stranačka policija oblikuje policijsku državu. Nije slučajno što na tom nivou poglavica pretvara lakrdijaša u surovog čuvara poretka. Maska dvorskog spadala koje zabavlja velikaše lošim pevanjem i starim vicevima, može da bude parafraza kolektivnog srpskog Džokera.
Dačićeva gluma daleko je ispod nivoa Hoakina Finiksa. Ali, Dačić ne glumi i njegovo molerisanje u šefa policijskih trupa deluje zlokobno.
