Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Nisam se nešto naposećivao grobova ljudi koje nisam poznavao. Smrt tela intimna je činjenica, kao i mesto na kojem će biti pohranjeno ono što iza tela ostane; ako s preminulim nisi imao ličan odnos, teško da imaš ta da tražiš na njegovom grobu.
Ima, dakako, i izuzetaka. Tita sam video nekih šest puta, tri puta živog – mahao mi je rukom u beloj rukavici iz svog monarškog automobila, a hiljade mojih ruku mu je lepršavo odmahivalo iz beskrajnog špalira srećnih pionira, a posle sam isto tri puta video onu mermernu ploču u tzv. Kući cveća: kao osnovac, kao srednjoškolac i kao vojnik.
I svakog od tih šest puta voleo sam da mogu biti negde drugde, uglavnom bilo gde, ne toliko zbog Tita (tada još nisam znao da u pesmi Divljih jagoda živi „djevojka u sukobu s Titom“, hrabro čekajući da joj se svi pridružimo) koliko zbog toga što mi nije bilo jasno zašto jbt moram da pozdravljam čoveka kojeg ne poznajem, živog ili mrtvog.
A kasnije… šta znam. Sećem se jedino da sam u Parizu platio danak turizmu, otišao sam na Per Lašez – Morison, Vajld, Prust, Piaf, Modiljani i druga opšta mesta; jedino kod lepog Šopenovog groba nije bilo dosadno, pojavila se ekskurzija lepe i plave poljske dece koja su svom najvećem pretku otpevala nešto lepo na poljskom, valjda zato da ga podsete ko je i odakle je, da se ni mrtav ne pokondiri.
Eh, nema dovoljno dalekog bekstva od otadžbine: ni u Pariz, ni u smrt.
Aleksandar Vulin kanda ima sasvim drugačiji odnos prema simboličkom komuniciranju s grobovima ljudi koje nikada nije upoznao.
Meni to liči na onu tipičnu maniju savremene epohe zvanu „druženje s poznatima“ (ili bar nahvatavanje istih za zajednički sefi), osim što su ovi poznati trajno upokojeni, pa otuda i bezopasni.
Čekajte, da li su pokojnici nužno bezopasni? Ma kakvi, ima ih više opasnih nego što ih je među živima, iako se ni jedan od njih neće ni povampiriti ni pozombiriti. Ono što može biti opasno njihovo je nasleđe, ako je u stanju da privlači i inspiriše žive.
Kako god, bio je Vulin ovih dana u Rusiji – zemlji iz koje se, na žalost, baš svaki put vrati – i to ne u privatnoj poseti nego u svojstvu člana Vlade zvanično bez portfelja a zapravo sa specijalnim zadatkom pravljenja sranja svake moguće vrste.
Šta je zvanično u Rusiji radio niko ne zna i nikoga ne zanima, jer je mnogo zanimljivija vest da je našao vremena da poseti grob Josifa Visarionoviča Džugašvilija Staljina, i da na njemu ostavi cvetak nezanovetak.
Da li je tom ganutljivom prilikom pustio i tešku mušku suzu ne zna se, ali ne bi bilo čudno da jeste: nosioci Staljinovog lika u srcu i Staljinovog portreta u podrumu uvek će žaliti što je drug Koba preminuo premlad, kad je mogao Otadžbini i naprednom čovečanstvu još toliko toga dati, a bogme i još toliko suvišnih i pogrešnih života oduzeti.
Tačno onako kako je, već sasvim izgubivši živce i odbacivši mimikriju, rekao Iija Čvorović: „Staljin vas je ubijao, ali vas nije ubijao dovoljno!“
U takvoj smo zemlji živeli u vreme Ilije Čvorovića. Sada smo, izgleda, u nekoj drugoj zemlji.
Kakva je to zemlja čiji zvaničnik Staljinu ostavlja cveće, i postoji li još neka takva? Verovatno Severna Koreja, ali trebalo bi proveriti.
Za kraj, mali fun fact: postoji skroz nova filmska verzija Maestra i Margarite, dvoipočasovni spektakl – kažu da se jako nije dopao Kemlju i okolini – u režiji Mihaila Lokšina.
Znate u koje se i čije vreme radnja romana dešava, a i s filmom je isto, znate i za sve što je bilo i kako se završilo između Bulgakova i Staljina.
No, Staljina u filmu nema. Ima samo jedna scena u kojoj preplašeni poznanik posećuje Maestra ne bi li ga ubedio da ne potpisuje sebi smrtnu presudu. Aludirajući na Hazjajina, on samo rukama dočara brkove i to je sve.
A i šta će vam više od toga?
