“Mi danas imamo široki trend nostalgije za Titom, a suštinski za Jugoslavijom, za socijalizmom i to teoretičari već nazivaju ‘titostalgijom’. Ljudi žale za velikom, uglednom i uticajnom državom, za sigurnošću, za besplatnim i svima dostupnim školstvom i zdravstvom, za društvom bez nacionalne mržnje i diskriminacije. Nostalgija za Titom i Jugoslavijom, dakle, nije iracionalna, ona je logičan izraz nezadovoljstva građana životom u sadašnjosti – nepravdama, ekonomskom nesigurnošću, korupcijom, lošim zdravstvenim i sve lošijim obrazovnim sistemom, nacionalističkim tenzijama i omrazama”, kaže za VOICE istoričar Milivoj Bešlin.
“Tito nije sam sebe izmislio, Tito je izgradio sebe kroz nešto što se nije desilo nigde u Evropi: uspeo je da napravi autentični pokret otpora, koji je izrastao u pravu vojsku. Imali smo moćnu armiju i izgrađenu državu već na kraju rata, zahvaljujući odlukama koje su donete na AVNOJ-u još u toku rata. I prijatelji i neprijatelji su nam odavali priznanje. I Čerčil je slao sina Titu a ne četnicima, jer je shvatio ko se ovde bori protiv Nemaca. Jugoslavija je posle Narodnooslobodilačke borbe i zahvaljujući Titu postala priznata i veoma uvažena zemlja, a Tito je bio oličenje svega toga. Naravno, bilo je i rigidnih vremena nakon rata…”, kaže za VOICE politikolog Aleksandar Popov, kopredsednik Igmanske inicijative.
JUGOSLAVIJA KAO EMANCIPATORSKI PROJEKAT
Milivoj Bešlin dodaje da, kada se govori o istorijskoj ulozi Josipa Broza, ona ne može biti ni jednoznačna ni bez uvažavanja multiperspektivnosti i građenja jedne složene slike.
“Ipak, neke činjenice su neporecive. Titova Jugoslavija je bila najduži period mira u novijoj istoriji ovih naroda, ona je značila izvlačenje iz bede, provincijalizma, prvi put su živeli u srednjerazvijenom, a ne siromašnom društvu; bila je to najbrža i najtemeljnija modernizacija, urbanizacija u našoj istoriji, kao i do tada nezabeležena ogromna socijalna propustivost… Ali i autoritarizam, državna represija, socijalni egalitarizam, često na račun ekonomskog razvoja, nemogućnost da se izgrade stabilne i od partije snažnije institucije. Takođe, politički monopol Saveza komunista Jugoslavije, čiji je Tito bio doživotni lider je kreirao model u kome nije bilo političkog pluralizma ili ga je povremeno bilo unutar te jedne partije, ali je bilo društvenog i kulturnog pluralizma u Jugoslaviji, svakako više nego u potonjim postjugoslovenskim državama”, navodi Bešlin.
Prema njegovim rečima, Titova najveća dostignuća su u domenu spoljne politike.
“Postoji jedna tačna i precizna formula istoričara Tvrtka Jakovine: jugoslovenska diplomatija je bila uglednija od države, a Tito je bio uticajniji od te diplomatije. Nesporno je da je Tito stvorio najuspešniju gerilu u Evropi, pobedničku Narodnooslobodilačku vojsku Jugoslavije; da je prvi shvatio istorijski značaj i prelom raskida sa Staljinom i potrebu emancipacije Jugoslavije od sovjetskog modela države i poretka. Da je imao ključnu ulogu u uvođenju samoupravljanja koje je decenijama bilo uzor levici u Evropi i svetu; da je stvaranjem Pokreta nesvrstanih pokušao da postavi alternativu zavađenim hladnoratovskim blokovima SAD i SSSR-a, kao što je samoupravnim tipom socijalizma pokušana alternativa kapitalizmu američkog tipa i autoritarnom socijalizmu sovjetskog tipa”, ističe Bešlin.
“Vreme koje smo proveli pod Titom, vreme koje ja pamtim je bilo vreme bezbrižnosti i jednakih šansi za sve ljude: ko je imao kvaliteta, mogao je da nađe sebi budućnost kakvu je želeo, bez stresa i straha šta bi moglo da se desi”, seća se Aleksandar Popov.
Dodaje da ga naročito nerviraju priče o tome kako je Jugoslavija propala jer je bila “prezadužena”. “I onda kažu da je bila zadužena 20 milijardi dolara!? Pa njeni građani su to za jedan dan mogli da reše, mogao je svako od 20 miliona Jugoslovena da uplati po hiljadu dolara i da se razdužimo u jednom danu, da je to bio ključni problem. A imali smo znatno veće ušteđevine od hiljadu dolara. A kada pogledamo sadašnja zaduženja pojedinačno u državama, da ne spominjemo ljudske žrtve u ratovima i materijalnu štetu, shvatićemo da je 20 milijardi dolara bilo – ništa, obična sića u poređenju sa sadašnjim dugovima. To je bilo dobro i bezbrižno vreme, ljudi su živeli opušteno i normalno”, priča Popov.
OD KOČE POPOVIĆA DO IVICE DAČIĆA
Seća se da je raspad Jugoslavije doživeo kao “gubitak najmilijeg”. “I dan-danas osećam to – nenadoknadivi gubitak. Jer moji su i Zagreb, i Sarajevo, i Ljubljana, i Podgorica, i Priština, i Skopje, i Beograd, i Novi Sad… Povezali smo to kroz Igmansku inicijativu, mrežu nevladinih organizacija. Slušajte, može Tita neko da voli ili da ga ne voli, ali kada se saberu sve činjenice – vidi se koja je to ljudska i politička veličina bila. Jugoslovenska diplomatija je bila među najjačima u svetu: Koča Popović, Mirko Tepavac, Marko Nikezić… A pogledajte ko je sada ministar spoljnih poslova, pa ni do kolena im nije! Jugoslavija nije slučajno imala taj ogroman ugled u svetu koji je imala. Ona je bila i peta vojna sila u Evropi…”, kaže Popov.
Prema njegovim rečima, nacionalistički destruktivci su uništili osnovne jugoslovenske vrednosti, a među njima i jednu od svakako najvažnijih – bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti, na kojem Tito nije slučajno insistirao.
“Moja generacija je bila levičarska. Uništen je taj sistem vrednosti pa sada, posebno kod mladih, imamo ogromno lutanje gde su ih prigrabili ili nacionalisti ili crkva. Malobrojni su ostali ovde, većina je otišla u inostranstvo. Korak po korak se krene u obnavljanje veza na ovom prostoru, ali onda opet naiđe talas nacionalizma, poput korona virusa, pa se vratimo tri koraka unatrag. Mi se sada bavimo revizijom prošlosti i slavljenjem zločinaca. Umesto da smo iskoristili svoju prednost: sličan jezik nas povezuje, povezuje nas ekonomija, kultura… Pa Nordijski savet (Švedska, Norveška, Finska, Danska, Island) je kao prekopirana nekadašnja Jugoslavija, a pogledajte kako su uspešni. Mi smo dobro nasleđe poništili, umesto da ga iskoristimo za dobro svih nas, a naročito mladih generacija”, smatra Popov.
OD TITA DO SVETOG SAVE
Književnica i dramaturškinja Milena Minja Bogavac pripada generacijama koje su rođene posle Titove smrti i seća se:
“U vreme kada smo počeli da shvatamo svet oko sebe, Tita više nije bilo, ali je njegov kult bio veoma živ i jak. Još su se pevale dečije pesmice, u kojima se pominjao. Njegova slika visila je iznad table, u svakoj učionici; takođe, bila je na prvoj stranici bukvara i čitanke. Na današnji dan, čule su se sirene i mi smo – klinci, kada se ove sirene oglase, prekidali igru i stajali mirno, da mu odamo počast… Tom prilikom, osećali smo se veoma odraslo i važno. Sviđalo mi se da se osećam odraslo i važno, pa sam na lično insistiranje u školu pošla godinu dana ranije. Zahvaljujući tome, uspela sam da se upišem u poslednju generaciju Titovih pionira. Dala sam pionirsku zakletvu i sve do danas – znam je napamet! Osećanje moje generacije prema Titu, bilo je veoma kao da ste stigli na sam kraj neke dobre žurke… Više nema muzike, po podu su pikavci i srča, a oni ljudi koji su ostali, već su pijani i zapliću jezikom, ali svi se slažu: bila je odlična žurka!”, navodi Minja Bogavac za VOICE.
“Takođe, jasno se sećam jednog školskog časa, kada je na vrata učionice pokucao domar. Uz izvinjenje našoj učiteljici, zbog toga što prekida čas, skinuo je Titovu sliku i okačio sliku Svetog Save! Mnogo godina kasnije, ovo mi je sećanje delovalo toliko suludo, da sam počela da verujem kako sam sve to ustvari izmislila! Na dvadesetu godišnjicu male mature, otišla sam najpre da bih društvo iz osnovne pitala da li se još neko toga seća… Ispostavilo se da sam jedina. Zato, ni danas nisam sigurna: da li se to stvarno desilo ili je to sve to plod moje dramaturške uobrazilje, sklone dobroj metafori?!”, priča ona.
Dodaje da je za Tita počela da se interesuje ispočetka kao za pop-kulturni fenomen, ali je nakon toga počela da čita i ozbiljnu literaturu vezanu za Titovu istorijsku ulogu, Nesvrstane, Drugi svetski rat i Narodnooslobodilačku borbu.
“Ispostavilo se da ova literatura na mene utiče veoma snažno. Zapravo, možda i snažnije od bilo čega drugog. Priče o narodnim herojima, dovode me do suza. Pitanja partizanskog protiv četničkog nasleđa, izazivaju milion savremenih društvenih pitanja u mojoj glavi. Revizija istorije – objašnjava skoro sva zla, sa kojima se danas Evropa suočava, a Drugi svetski rat i antifašizam jugoslovenskih naroda, za mene su mitološko nasleđe sveta u kome živimo danas”, navodi Minja Bogavac, kojoj je žao što svome dedi, koji je u ratu bio borac Prve proleterske brigade a nakon rata Titov saradnik, nije stigla da postavi brojna pitanja, na koje je odgovore tražila i još uvek traži u knjigama.
ISTORIJA SE PONAVLJA
Dodaje da danas o Titu, antifašizmu i Drugom svetskom ratu zna dosta i za njih se interesuje više nego ostatak njene generacije. “To je jedno od onih pitanja koja vas teraju da učite više i koja onda istoriju zaista čine učiteljicom života. Jer, sva ona pitanja koja sam propustila da postavim dedi, danas su odgovori koje tražim u knjigama, filmovima i literaturi. I ne radim to zbog fascinacije istorijom. To radim zato što shvatam da se istorija ponavlja”, objašnjava Minja Bogavac.
Kaže da se u njenoj generaciji izraz “tito” ponekad koristi za nezavisnu, slobodnu osobu, koja uživa dok nečim vlada. “Ti si Tito pozorišta” ili “Ti si Tito ove igrice” – fraze su koje označavaju da je neko apsolutno u moći da razume problem i pobedi, a da pritom u tome uživa, ilustruje ona.
“Rođena sam u SFRJ i to mi niko ne može oduzeti. Kad god popunjavam neki formular (za vizu ili bilo šta drugo) s posebnim ponosom, kao zemlju svog rođenja, navodim SFR Jugoslaviju! Tripujem da je taj čin subverzivan, jer valjda je očekivano da napišem da sam rođena u Srbiji, ali kad god negde kažem ili upišem da je zemlja mog rođenja: Jugoslavija, osećam se kao da sam zajedno sa svojim dedom oslobodlila Beograd! Verujem da Jugoslavija postoji, dokle god postoji neko ko je se seća. Ja sam jedna od tih i to radim s ogromnim uživanjem”, priča Minja Bogavac.
ZASTAVA JUGOSLAVIJE I ZASTAVA SRBIJE
Fascinirana je jugoslovenskom zastavom – plavo-belo-crvenom trobojkom sa crvenom zvezdom petokrakom na sredini. “I dan-danas osetim ponos kad je vidim, a da ne pričamo o tome što zvezdu petokraku nosim na svemu: na majicama, helankama, rančevima, bedževima… uopšte: kad god vidim neku rku i krpu sa zvezdama, ukoliko imam novca, sigurno ću je kupiti! Zastava Srbije mi je konfuzna: ima krunu, a Srbija nije monarija. Sem toga: ne razumem zašto bi neka država na zastavi imala kitnjasti simbol koji je praktično nemoguće kopirati, ako nisi ekstremno dobar crtač?!… Sa Jugoslavijom nije bilo tako i ja sam, kao dete, uživala da crtram našu zastavu, gde god sam mogla. Mislim da sam je stvarno volela i da moj današnji odnos prema zvezdama ima mnogo veze s tom infantilnom fetišizacijom zastave. Nekad se pitam: da je Jugoslavija nastavila da postoji, da li bih ja bila jugoslovenska nacionalistkinja… i verujem da ne bih: razvila bih neku kritičku svest prema toj zemlji. Verovatno bih bila zgrožena indoktrinacijom nas, malih pionira…”, sigurna je Minja Bogavac.
Ali, dodaje ona, jedna je stvar sasvim izvesna: zemlja koja je imala Istru, Đerdap, Boku, Beograd, Alpe, Zagreb, Plitvice, Sarajevo, Ohrid, Mostar, Uvac, Skoplje, Gračanicu, Postojinsku jamu, Lepenski vir, Vojvodinu, Slavoniju, Ljubljanu, Drinu, Visoke Dečane… toliko prelepog Mediteranskog mora, tolika ostrva i toliki Dunav…
“Hajde da se ne lažemo: bila je to jedna od najlepših zemalja na svetu! Kad tome dodamo da je bila nadnacionalna, nesvrstana i s leve strane, to je zapravo bila najbolja zemlja na svetu. I sada, kada je više nema, razumem da je bila utopijski dobra i ispred svog vremena, ali – za mene kao stanovnicu jedne banana republike, važno je da znam da je nekada postojala”, navodi Minja Bogavac.
JUGOSLAVIJA SE NIJE MORALA RASPASTI, MOGLA JE ODMAH U EU
Milivoj Bešlin kaže da je besmisleno optuživati Tita što posle smrti nije očuvao dobre stvari koje su začete u Jugoslaviji. “Očuvanje dobrih strana jugoslovenskog nasleđa je bio zadatak društava, građana i elita posle Tita. Socijalistička Jugoslavija, snažno obeležena Titovim državničkim karakteristikama, neponovljivim međunarodnim ugledom, ličnim autoritetom i političkim monopolom Saveza komunista Jugoslavije, nije bila spremna za demokratsku i institucionalnu evoluciju, zbog čega se teško nosila sa svim izazovima nakon smrti svoga tvorca. Ali, o Titovoj veličini dosta govori i njegov ispraćaj, koji se smatra najposećenijim državničkim pogrebom u 20. veku, što najbolje potvrđuje njegov jedinstven međunarodni uticaj i nesporna državnička svojstva”, navodi Bešlin.
Aleksandar Popov smatra da se Jugoslavija nije morala raspasti, već se mogla transformisati. “Sa reformom Ante Markovića, Jugoslavija je mogla direktno da se priključi Evropskoj ekonomskoj zajednici, preteči današnje Evropske unije. Ali su nacionalni lideri potpalili nacionalizam i populizam zarad – za njih – velike koristi, na šta je narod pristao i naseo. Jugoslavija je mogla da opstane, mogla je na primer da bude labava federacija i članica EU, ne bismo imali mržnju, ne bismo imali rat, uništavanje ekonomije. Uostalom, neka mi iz bilo koje novonastale države na jugoslovenskom prostoru kažu da sada žive bolje nego što su živeli u Titovo vreme”, ističe Popov.
Minja Bogavac smatra da je Jugoslavija, kao ideja, bila preteča Evropske unije, odnosno i bolja od EU jer je verovala u progresivne politike. “Imali smo socijalizam, imali smo ideju bratstva i jedinstva naroda i narodnosti, to su bili pokušaji uspostavljanja društva zasnovanog na socijalnoj pravdi. Danas, takvih država, u svetu više nema i zato mislim da je Jugoslavija bila najbolji državni pilot projekat koji se desio u istoriji novog veka. Znam da se završilo loše, potpuno mi je jasno da eksperiment nije uspeo, ali i dalje mislim da moramo da priznamo: bila je to odlična ideja! Nismo bili spremni za nju, ali – bila je odlična!”, sigurna je ona.
Dodaje da kada čuje “nasleđe Jugoslavije” pomisli na antifašističke spomenike, kao fantastičan primer moderne u svetskoj umetnosti, na festivale “koka-kola socijalizma” kakav je Bitef, kome – po istorijskom značaju i tradiciji, nema ravnog u Evropi.
“Mislim na snažni talas ženske, feminističke emancipacije i umetnost koja se povezala sa društvenim kontekstom, mnogo pre nego u razvijenim zemljama Zapadne Evrope. U svakom slučaju, zaljubljena sam u taj pilot-projekat od države. To što projekat nije uspeo, više govori o nama, nego o projektu, kao takvom”, zaključuje Minja Bogavac.
Izvor: VOICE, piše Dinko Gruhonjić
