Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Sve mi se nešto čini da je mladi Putin 1991-92. učio i hvatao beleške, kanda ni sam ne verujući koliko će mu to jednog dana trebati. Da li je moguće da ni trideset i kusur godina kasnije ništa od svega toga nismo razabrali?
Dobro, dakle Vučić leti u Njujork – ispraćen ucveljenim Porfirijem – da nas u srcu belosvetskog imperijalizma brani od Rezolucije o genocidu u Srebrenici, mada i sam sumorno nagoveštava (a kad je A. Vučić sumoran, to je sama sumorna suština vaskolike sumornosti kosmosa) da neće uspeti da nas odbrani, ali ostaviće srce na terenu.
Šalim se, neće: vratiće nam se ceo, sve sa srcem, jer samo takav, ceo, može u punom kapacitetu nastaviti da nas gazi kao kupus, što mu je jedina namera, plan i ambicija. Evo, i Porfirije se već sazuo, da pripomogne koliko može.
A kad Rezolucija jednom prođe tj. stupi u dejstvo, nadrljali smo načisto: kao “genocidnom narodu” više nam neće rađati pšenica belica, nećemo imati roda ni poroda, u inostranstvu ćemo morati da nosimo žute trake s velikim slovom “G”, neće nam dati da nastupamo u finalu Pesme Evrovizije a ni u finalu Lige Šampiona, Đoković će moći da igra samo bez reketa, Bikoviću će zabraniti da dobije više od šest Oskara – i sve ovo je samo početak novog kruga našeg večitog nedužnog stradanja.
Osim što se, naravno, neće dogoditi ni to, a ni bilo šta drugo. Dani i noći nastaviće da se izmenjuju, Vučić i Porfirije će nastaviti da šibicare, a “mi” ćemo biti ono isto što smo bili i do tada. I nećemo biti “genocidan narod” jer takvi ne postoje. I svi koji vas ubeđuju u suprotno dobro znaju da je tako, što njihovo klupko otrovnih laži čini još odvratnijim. Hm, osim možda Vulina, on deluje kao da je u autentično lošem stanju i za njega se ne bih smeo zakleti da je još kadar da obradi bilo kakvu informaciju a da mu ne poiskaču osigurači.
Postoji, međutim, nešto drugo, nazovimo to možda vanpravnim i vanpolitičkim, ali ipak u srž pogađajućim terminom: odijum. “Mi” dobro znamo šta je to, jer smo prošli kroz tog toplog zeca tokom devedesetih, sasvim zasluženo, zbog svega onoga što je činila Miloševićeva Srbija, a što većina nas, njenih građana, nije htela, znala ili mogla da spreči ili zaustavi. Sve one političke, ekonomske, sportske, kulturne etc. sankcije, izolacija, “crne” vizne liste i ostala čuda i pokore – sve su to bili fragmenti tog odijuma. Bili smo zatočeni u tom smrdljivom balonu sve dok ga nismo probušili iznutra. Neobjašnjiv deo je da smo posle tuce godina na svežem vazduhu pozvali naše tamničare da se vrate na svoja stražarska mesta.
Kako god, sada možemo sa tribina da pratimo šta se i kako dešava drugima (i da usput utvrdimo da u međuvremenu ništa nismo naučili, a i ako jesmo – zaboravili smo). Meni je, recimo, bila zanimljiva takoreći globalna diskusija – naročito u “progresivnim krugovima” – oko tzv. Pesme Evrovizije: ako je Rusija iz političko-moralnih razloga izbačena sa Evrovizije kao nepolitičke parade kiča (kao i Srbija devedesetih), zašto nije izbačen i Izrael? “Naši” se, doduše, tim povodom nisu mnogo oglašavali, čemu je najverovatniji razlog tradicionalna prezauzetost zurenjem u sopstveni pupak.
Izrael je vaistinu mogao, a po svoj prilici i trebalo da bude “pedagoški” sklonjen sa ovogodišnje treš-parade, jer ono što Netanjahuova vlast radi palestinskim civilima odavno se ni na koji način ne može opravdati. Problem je, međutim, u onoj plitkoj mantri “ako već Rusija, onda svakako i Izrael”. Ne: to što “Rusija” ne mora značiti i da “Izrael”. Izrael treba, ali ne “zato što Rusija”.
Novi ratni krug na Levantu počinje tako što palestinska teroristička i versko-ekstremistička organizacija napada teritoriju Izraela (čiji nestanak s mape sveta joj je cilj) i nediskriminativno ubija civile. Izrael odgovara kako odgovara. Veoma krvav spor inače traje decenijama: tragična bitka dva naroda oko jedne zemlje. Svi su iz izvesnog ugla u pravu, i niko nikada neće moći da pobedi.
A “Rusija”? Da vidimo. Postoje dve nezavisne, međunarodno i međusobno priznate države: Rusija i Ukrajina. Nekada su bile zajedno, pa su se razdvojile, legalno i legitimno. Crno na belo. Ukrajina se čak odrekla svog dela zajedničkog (sovjetskog) nuklearnog arsenala, a Rusija joj zauzvrat garantovala teritorijalni integritet. A onda se, mnogo godina kasnije, bivši muž-siledžija dosetio da mu bivša žena ipak i dalje nešto duguje. Barem to da ga pita za dozvolu s kim će ašikovati, je li. I Rusija je vojno napala Ukrajinu, s namerom da je pokori ili raskomada, da “uzme što je njeno”. Tome nije prethodila nikakva ukrajinska akcija: ni jedan građanin Rusije i ni jedan pedalj njene teritorije nisu bili u opasnosti od Ukrajine. Nema tamo ni Hamasa ni Hezbolaha. I zato ne nužno i ne po automatizmu, odnosno ne u međusobnom kauzalitetu “ako Rusija, onda i Izrael”.
A gde smo “mi” u svemu tome? Pa, pokušajte da rekonstruišete tadašnje okolnosti, te mesto Miloševićeve Srbije i ostalih eksjugoslovenskih republika 1991-92. Sve mi se nešto čini da je mladi Putin učio i hvatao beleške, kanda ni sam ne verujući koliko će mu to jednog dana trebati. Da li je moguće da ni trideset i kusur godina kasnije ništa od svega toga nismo razabrali?
Ma, nema veze, eto nas sledeće godine opet na Evroviziji s nekom lepom tužbalicom o Kosovu.
