Srpski i jugoslovenski književnik Ivan Ivanji preminuo je u 96. godini. Preživeo je Drugi svetski rat, progon Jevreja i Aušvic. Bio je novinar, profesor i prevodilac za Josipa Broza Tita, a komunizam napušta dolaskom Slobodana Miloševića na vlast. Nedavno je za N1 ispričao da nije on izašao iz partije, već partija iz njega. Govoreći o rezoluciji u Srebrenici, kazao je da Aleksandar Vučić i Milorad Dodik "guraju Srbiju u genocidni narod, jer u rezoluciji se govori poimence o zločincima, uopšte se ne pominje srpski narod".
Ivan Ivanji gostovao u emisiji 360 stepeni, u kojoj je pričao o svom životu, zarobljeništvu, logoru…
Kako je ispričao, strina koja je bila Švabica prevela ga je sa sestrom, tokom rata iz Bečkereka, u kom se rodio, u Novi Sad, koji su okapirali Mađari. Strina je došla po njega, kako je rekao, s pravilnim mišljenjem da će mu tamo biti lakše da preživi. Da je ostao u Bečkereku, završio bi, ističe, na Sajmištu i tu bi stradao, kao i njegovi.
Prvo hapšenje doživeo je kada je imao 15 godina, 1944. Naveo je da je imao mađarske dokumente da je Mađar, da nije nosio nikakvu traku, ali ga je neko izdao, pa su došla trojica agenata da ga uhapse. „Kad su me vodila dva policajca sa puškom na ramenu kroz Novi Sad prema sinagogi, ja sam bio užasno ponosan… Bilo mi je to jako interesantno i uzbudljivo. Posle su nas stavili u jedan voz, odveli do Subotice. Tu smo bili u nekom logoru koji je bio improvizovan, u nekom bivšem mlinu ili ne znam šta…“, priča Ivanji.
Nakon toga je prevezen u Baju. „U Baju nas preuzeli SS-ovci… Tu strpali u one klasične vagone, koje poznajemo iz američkih filmova, i to je kod mene potpuni prekid uspomena, ničeg se ne sećam do stizanja u Aušvic“, naveo je u emisiji 360 stepeni.
Ocenio je da je bilo dobro što je u tom trenutku bio sam, konstatujući da je porodicama bilo teže.
Ivanji navodi da je kasnije saznao da je komandant Aušvica pisao svom dobrom ratnom drugu Ajhmanu da prestane da mu šalje mađarske Jevreje, „jer ne zna šta će s njima“. „Preterao si… Nit mogu toliko ljudi da ubijem, nit mogu toliko ljudi da spalim… Ne znam šta ću s njima, ajde prestani’“, prepričavao je njegove reči.
Zatim su ga, kako navodi, prebacili u Buhenvald, pa odatle u Magdeburg.
„Tu sam došao u situaciju da me “otpišu”, pošto se u Magdeburgu nije moglo ubijati „na veliko“, pa transport natrag u Buhenvald… Ali i Buhenvald nije umeo da ubija na veliko, nego su iz Buhenvalda slali transport u Aušvic… U Buhenvaldu su me na pisarnici zamenili“, objašnjava gost N1.
Kako kaže, u pisarnici su sedeli komunisti. Tu su, objašnjava, spašavali prvo komuniste i socijaliste, pa onda mlađe – menjali su brojeve, pa su i njemu promenili broj, što mu je omogućilo da nastavi da živi.
Govoreći o oslobođenju, prisetio se logora blizu Halberštata i svojih prijatelja, među kojima je bio, kako priča, i pisac i sociolog Hans Ginter Adler. Naveo je da je u jednom trenutku počela pucnjava, a da su on i Adler potpuno drugačije kasnije pamtili taj trenutak. „Ja se sećam da sam se pravio mrtav, ležao pored nekog leša i čekao da prođe, a on kao da me je spasavao“, setio se Ivanji.
Dugo je nakon oslobođenja bio u Nemačkoj, a ispričao je da niko nije znao kako će se vratiti kući. Ali je, kako kaže, 2. septembra stigao u Kikindu, „kad su nas Rusi blagoizvoleli vratiti kući“. U Jugoslaviji ga je prvo dočekao čovek iz Ozne, koji je s njim porazgovarao. Zatim je Ivanji došao u svoju kuću u Bečkerek, u koju je već bila useljena jedna porodica. Navodi da je nakon toga otišao kod strica u Novi Sad, koji, kako je ispričao u 360 stepeni, samo što nije pao u nesvest kad ga je video jer je bio proglašen mrtvim. On i tetka su se sporili oko starateljstva nad njim, ali je on odlučio da krene dalje sam…
Progurao sam nekako dve godine bez staratelja, ušao sam u SKOJ i uživao kao pobednik, rekao je u emisiji.
O jugoslovenskim snovima
Ivanji je bio prevodilac na nemački jezik Josipu Brozu Titu i drugim visokim funkcionerima Jugoslavije, ali jedno vreme i novinar. Navodi da novinarstvo nije bila njegova prva želja, jer je hteo da bude profesor na Arhitektonskom fakultetu, gde je i studirao.
Bio je i nastavnik u srednjoj školi u Beogradu.
Preveo je „Jamu“ Ivana Gorana Kovačića na nemački. „To me je jako potreslo, i morao sam da uradim nešto s tim“, naveo je, dodajući da je najpre to uradio sa svojim učenicima kao dramu. Odneo je svoj prevod Otu Bihalju, jugoslovenskom slikaru, istoričaru umetnosti i književniku. Kako navodi, na kraju ga je on predložio da bude pomoćnik Generalnog sekretara Saveza književnika Jugoslavije. Nakon toga je, dodaje, prebačen u redakciju lista „Omladina“, a zatim je otišao u „Mladost“.
Za N1 je govorio i o prvom susretu sa Josipom Brozom Titom, kada je za njega prevodio na Dedinju. Josip Broz je bio zadovoljan njegovim radom. Smatra da je trebalo doživeti takav ugled kakav je Tito imao u svetu.
„Ja sam sanjao o nekakvoj federaciji slobodnih komuna Jugoslavije, bez republika, nego komune kao u Švajcarskoj… To mi je bio san, da bude svejedno jesi li Slovenac, Albanac ili Srbin… Ali si pre svega Jugosloven, ali to nije ispalo“, kaže on.
Napustio je Savez komunista Jugoslavije rekavši da nije on izašao iz partije, već partija iz njega. Ispričao je i da je Slobodana Miloševića poznavao iz njegovih studentskih dana i da su ga zvali „Duče“, ne zato što su mislili da će biti nešto, već zato što je glavu držao podignutom kao Musolini. „Kada je uspeo da skine Ivicu Stambolića, znao sam da će biti zlo, nisam znao da će biti baš toliko zlo“, naveo je Ivanji.
O podeli između partizana i četnika kaže: „Za partizane, protiv četnika, Amin!“.
Izvor: N1
