„Što sam stariji, sve više verujem u činjenicu, skoro naučno dokazane podatke, da čovek savlada najvažnija znanja u životu do sedme, osme godine, bar što se tiče tog emotivnog dela. Kasnije se uči da trpi, a u mojim godinama, koje neko zove treće doba, život je privikavanje na bol. I što se bolje priviknete, lakše vam je da podnosite sve što se događa.“
***
„Pišem novi komad. Raduje me, bez obzira na to što ima koliko hoćeš i koliko nećeš onoga što zovemo gorko i tamno. Evo, juče je, čujem na vestima, opet čovek ubio ženu. U Novom Sadu ovoga puta. Podsvest se razgoropadila na sve strane. Hteli mi ili ne, zna se, na delu je nepogrešiva zakonomernost - ako država ne uspostavlja iole prava i pravde i ne rešava stvari, ljudi uzimaju stvari u svoje ruke. Rešavaju svako po svom. I eto pakla. Kao da živimo na točku Miloša Obrenovića koji je, zna se iz istorije, osuđenike za najteža dela razapinjao na točak i stavljao pokraj puta, pa ko god prođe, malo ga okrene. Ko god išta zna o dva svetska rata, vidi koliko je sve ovo danas zabrinjavajuće.“
Dušan Kovačević, iz intervjua za nedeljnik ''NIN''
