Drvored, ptice, crvene olovke koje nedostaju, odraz prolaznika na talasastom limu deo su prostorno-likovne instalacije koja se smatra klicom buduće memorijalne ambijentalne celine
Pre tačno godinu dana dete je streljalo decu u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” na beogradskom Vračaru. Hicima iz očevog pištolja dečak je ubio devetoro đaka i čuvara škole. Glavni ulaz u osmoletku iz Ulice kralja Milutina tog kobnog jutra u 8 sati i 41 minut postao je mesto nepojmljivog zločina u kome su školski hol, hodnik, kabinet istorije za tren izobličeni u poprište masakra. Trećeg maja 2023. pod školskim krovom ubijeni su Bojana Asović (11), Ana Božović (11), Katarina Martinović (12), Mara Anđelković (13), Ema Kobiljski (13), Sofija Negić (13), Andrija Čikić (14), Adriana Dukić (14), Angelina Aćimović (14) i Dragan Vlahović (53). Njihova imena sada su ispisana na pergolama u čijoj je senci nekadašnji školski prag, a one se oslanjaju na deset stubova koji izranjaju iz asfalta pred školskim zdanjem u koje se više tuda ne može. Taj je pedalj velegrada sada pod plaštom simbolike isprepletene čistim emocijama. Veštinom umetnika na imaginarnom razboju večnog sećanja uistinu je istkana prostorno-likovna instalacija, polazna tačka „Buđenja” – celodnevnog komemorativnog programa koji će biti upriličen i u Tašmajdanskom parku. Ova instalacija je i klica buduće memorijalne ambijentalne celine koja će biti podsetnik – da se tragedija nikad ne ponovi.
Ako su sve oči uprte u umetničko delo, i treba da budu. Ono je tu da prolaznici ne skreću pogled, već da zastanu, osmotre, pokušaju da razumeju simboliku, promisle, sete se dece kojoj je oduzet život i uskraćena šansa da odrastu, ali i da nama kao društvu nije oduzeta šansa da izrastemo u bolje, srećnije, bezbrižnije društvo bez nasilja. Da svako ko prođe Ulicom kralja Milutina svakoga dana uvek pomisli na to ideja je tvoraca umetničke instalacije, razjasnio je za „Politiku” arhitekta Bratislav Tošković, član užeg veća Multidisciplinarnog tima za uspostavljanje memorijalnog centra u znak sećanja na žrtve masovnog ubistva u OŠ „Vladislav Ribnikar”.
Ovaj tim se postarao da simbolika prostorno-likovne instalacije bude višeslojna, da se pritom zadrži ono što su porodice ubijenih ostvarile s namerom da se žrtve ne zaborave, ali i da se kultura sećanja ne uspava nego trgne, probudi i produbi. Tim je Ulicu kralja Milutina, u oblikovnom smislu, video kao linearni prostor. U svakoj od mnoštva linija u tom prostoru, pojašnjava Tošković, postoji dinamika, pulsira život, tako se jednom kreću automobili, drugom prolaze pešaci trotoarom, treća je linija fasada... Dodajući postojećim linijama nove detalje, a prostoru nove linije, stvorili su instalaciju s više ili manje očiglednih značenja.
– Duž cele ulice je drvored vremešnih stabala koja simbolišu kontinuitet života, rast, sve što je ovoj deci uskraćeno. U tu liniju, simbolično, posadili smo deset tisa, nalik kedrovima koje su porodice ranije postavile pred bivšim glavnim ulazom u školu, čime je snaga deset nedoraslih stabala postala veća. Zadržane su slike ubijene dece i čuvara škole desno od nekadašnjih ulaznih vrata, pozadina je promenjena. Pored tih vrata ljudi prolaze kao da je to neki izlog. Sad će da zastanu, da se osvrnu, ne da okreću pogled od bolne tačke na drugu stranu. Sam ulaz u zgradu znači prelazak preko praga u školski svet. Otvarate vrata, ulazite, vidite drugare... Na kraju dana izlazite iz škole. Međutim, devetoro dece i čuvar nisu izašli i zato taj ulaz ima bolnu snagu. Sada je potpuno zatvoren talasastim limom koji reflektuje tako da u njemu možete videti i svoj odraz, ali i odraz crvenog monolita postavljenog ispred ulaza. Taj crveni monolit je kao saće napravljeno od elementa koji podsećaju na školske olovke. U preseku su šestougaone. Naređane, simbolizuju školski život. U tom saću olovaka neke nedostaju. Ko pogleda kroz te rupe, ogleda se na talasastom limu zablindiranih vrata, a taj se prizor urezuje u sećanje – dočarava Tošković.
Naročito naglašava da je dizajnerka Vesna Pejović ključna ličnost umetničkog lica instalacije, kome je dala autorski pečat neverovatnom kreativnom energijom i stvorila celinu tako da komunicira sa svim instancama i povezuje ih. U njenom timu su i dizajneri Bratislav Milenković i Isidora Nikolić.
Želja je bila da se instalacijom ispred bivšeg ulaza u školu prostor definiše elementima koji će nositi simboliku koja nikoga neće ostaviti ravnodušnim. Gde su bila parking-mesta povučena je nova linija – deset stubova čiji su temelji pod asfaltom zbog kojih će i oni koji tuda prolaze kolima da uspore, da se sete deset ugašenih života. Stubovi će s unutrašnje strane imati tačno određen deo gde će moći da se zapale sveće – biće to linija plamena. Fasade su u toj ulici kao pod konac, a školska će biti pod svojevrsnim velom, grafički osmišljenim, na kojem se ptice pojavljuju kao važan detalj koji, između ostalog, asocira na neizreciv bol koji ljudi čuvaju u sebi, kaže arhitekta, ali i na to da treba da ga puste, oslobode kao pticu. Možda na tom potezu prolaznicima neće biti ugodno, već pomalo tesno. Neke će podsticati da detalje te celine pažljivije osmotre, možda i dodirnu. Od ugla s Njegoševom ulicom sve do nekadašnjeg ulaza u školu biće novi niz, odnosno mreža gde je predviđeno da se ostavlja cveće. Instalacija je tu i da bi svi koji žele mogli dostojanstveno, a ne stihijski kao do sada, da odaju poštu žrtvama na mestu zločina.
– Svi znamo da je od 3. maja prošle godine masa ljudi spontano dolazila na to mesto i izražavala žaljenje, ostavljala cveće, igračke, poruke, palila sveće, tekli su potoci voska po ulici i sve je to bilo i stravično i dirljivo. Svi elementi komemoracije su već viđeni na tom mestu, kao i ogromna emotivna snaga koja je do sada ostala neartikulisana – podseća član multidisciplinarnog tima oformljenog na inicijativu roditelja stradale dece u „Ribnikaru”, koji je buru osećanja i sećanja usmerio i usidrio u prostorno-likovnu instalaciju.
O memorijalnom centru ne treba razmišljati kao o zgradi
Ideja je da instalacija u Kralja Milutina tu i ostane sve do trenutka kada se bude donela odluka o budućem memorijalnom centru. – U ovom trenutku o memorijalnom centru ne treba razmišljati kao o nekoj zgradi, o tome kako će ona da izgleda, kolika će da bude, nego kao o mestu kojim želimo da postignemo nešto više. Neće to biti samo mesto gde će se održavati sećanje na grozan događaj i decu koja su stradala, već mesto koje može da stimuliše društvo na razmišljanje i neguje kulturu sećanja. Priliku da izraze osećanja, mišljenja i daju preloge imaće svi koji žele u okviru Foruma na Tašmajdanu. Tim porukama počeće proces promišljanja o memorijalnom centru, koji će biti sasvim drugačiji od procesa koji je doveo do instalacije. Ne krećemo u taj projekat da ga projektujemo, nego pre svega da ga osmislimo sadržajno kad sagledamo širi kontekst. Nadam se da će sve ovo što mi doživljavamo u timu da se raširi u koncentričnim krugovima. Stvorili smo pozitivnu energiju. Pažljivo je čuvamo i širimo, a završiće se arhitekturom koja nije ništa drugo nego otelotvorenje dijaloga – poentira Tošković.
Izvor: Politika
