Prognoze pojedinih crkvenih krugova da će ovogodišnje prolećno zasedanje Svetog arhijerejskog sabora SPC trajati kratko, bez „talasanja“ i da će „crkvena skupština“ samo aminovati sve što radi i sprovodi Sinod, pokazale su se kao tačne. Sabor je zasedao od 14. do 18. maja u zagrobnoj kripti Svetosavskog hrama na Vračaru, ali se formalno završio dan kasnije u Pozorištu na Terazijama.
Iako je ovogodišnja majska uvertira obećavala dramatičniji ton – poglavar SPC vraćen je sa administrativnog prelaza Merdare, u saborskom dnevnom redu nije bilo mesta za razgovor sa predstavnicima Srba koji žive na KiM, doduše političkim neistomišljenicima predsednika Srbije Aleksandra Vučića koje patrijarh Porfirije (Perić) od februara 2023. ignoriše. Skandal na Merdaru završio se bledim saborskim protestom zbog bezakonja Prištine, koje Vučić, bar javno, nije čak ni pomenuo pred zvaničnicima EU sa kojima je tog dana razgovarao.
Ni Crkva ni država nisu insistirale da se Saboru omogući odlazak u Pećku patrijaršiju, iako je KiM zvanično protektorat UN na teritoriji Srbije na osnovu Rezolucije 1244 SB, dok je stav SPC o južnoj srpskoj pokrajini u zvaničnom saborskom saopštenju ostao u okvirima Vučićeve politike.
Lek za KiM „rak-ranu“ Sabor vidi u granicama Srbije, ali traži i međunarodne garancije za zaštitu statusa, prava i imovine SPC, dok narod prepušta zajednici srpskih opština, predviđenoj u okviru ustavno-pravnog sistema samoproglašene kosovske države, kako piše u Briselskom sporazumu. O Briselu, kao ni o Francusko-nemačkom dokumentu i Ohridskom dogovoru, u stavu Sabora nema ni reči.
„Rak-rana srpskog naroda – KiM, ali i Jasenovac i ostala stratišta i gubilišta u takozvanoj NDH i drugde, a u naše dane i Srebrenica – stalni su „žalac u telu“ naše Crkve“, piše u saopštenju u kome Sabor „diže glas“ protiv reviziji istorije. Ali, ništa više od toga. Nema čak ni proverene „crkvene medicine“ – poziva na opštenarodnu molitvu, post i pokajanje, koje je Crkva vekovima primenjivala u teškim situacijama.
To su radili u bližoj prošlosti i patrijarsi Pavle i Irinej, na koje se njihov trenutni naslednik na tronu Svetog Save pozivao u pristupnoj besedi, kad mu je „belu panu“ na glavu u Sabornoj crkvi u Beogradu 19. februara 2021. stavio Dejan Nakić „DNK“, trgovac crkvenim odeždama za kog se priča da je „čuvar“ crkvenih računa i glavni kanal Andrićevog venca.
Patrijarh Porfirije se odlučio za moleban samo za jednog čoveka – predsednika Srbije uoči njegovog puta u Njujork na Generalnu skupštinu koja je ipak usvojila Rezoluciju o genocidu u Srebrenici bez obzira na Vučićevo umotavanje u zastavu Srbije dok su ga saradnici slikali, poplavu antigenocidne propagadne u Beogradu, udaranje zvona na svim hramovina SPC u podne 23. maja.
Usred raznih srpskih nesreća – od KiM do Srebrenice i Njujorka, čini se da je glavna tema Sabora ipak bila promena episkopskih titula i statusa pojedinih eparhija.
Ova, verovatno najkrupnija rabota na majskom zasedanju, u zvaničnom saopštenju dobila je samo jednu usputnu rečenicu, iako se priča da je odluka bila jednoglasna.
Nezvanično, njom je SPC, vraćanjem statusa eparhija i vladičanskih titula kakve su bile pre 1920. i obnove Srpske patrijaršije, dobila 15 mitropolita i mitropolija, a svaki episkop sa 20 godina episkopskog staža automatski dobiće zvanje arhiepiskopa, a za 25 godina rada i titulu mitropolita.
Iza ove inflacije titula, čini se obrnuto srazmernoj duhovnoj snazi Sabora, iako posle majskog izbora četiri nova vikara ima 50 episkopa, navodno stoji vladika bački Irinej (Bulović), portparol SPC. Pojedni crkveni sajtovi objavili su njegov Predlog Saboru na ovu temu iz 2011, koji sadržajno odgovara saborskoj odluci od 18. maja.
Pošto se episkop zvorničko-tuzlanski Fotije (Sladojević) prvi javno pohvalio da je sada i arhiepiskop i mitropolit, patrijarh Porfirije je dopisom od 21. maja u koji je Danas imao uvid, svim eparhijskim arhijerejima zabranio da javno koriste nove titule dok ne dobiju uputstvo Sinoda i saborska odluka ne postane izvršna.
Danas se zvanično obratio episkopu bačkom, ali nije dobio odgovor o autentičnosti njegovog „papira“, da li on ima veze sa rešenjima iz 2018. neusvojenog predloga novog Ustava SPC, za koje su stručnjaci za kanonsko pravo upozoravali da ugrožava crkveno jedinstvo i sabornost Crkve i patrijarhovoj zabrani.
Zašto se SPC baš sad vraća na status eparhija pre obnove Srpske patrijaršije 1920, potvrđene Tomosom Carigradske patrijaršije. Sabor je 1992, zbog raspada SFR Jugoslavije, potvrdio jurisdikciju SPC na celom tom prostoru, ali je ta odluka prvi put prekršena 2022. kad je pod predsedništvom patrijaha Porfirija ovaj saziv „crkvenog parlamenta“ preko noći dao autokefalnost MPC posle pet decenija raskola.
Danasovi izvori kažu da je i po pitanju MPC Sabor bio jednoglasan, a da su pojedini episkopi posle tvrdili da pre glasanja nisu videli dokument Sinoda.
Gde je u svemu tome otac Justin (Popović) i da li se njegov nesporni autoritet jednog od najvećih pravoslavnih bogoslova i duhovnika 20. veka koristi u dnevnocrkvene svrhe?
On je kanonizovan 2010. na istom Saboru na kome je iz Sabora isključen tadašnji episkop raško-prizrenski Artemije (Radosavljević), jedno od njegovih duhovnih čeda. Sad se po prvi put Sabor setio njegovih godišnjica.
Radi se o 130 godina od rođenja, 45 od upokojenja i decenije od prenosa moštiju, što je posle rodnog Vranja i manastira Ćelije obeleženo i u Beogradu otvaranjem izložbe u Muzeju SPC i svečanom priredbom u Pozorištu na Terazijama koji su, između ostalog, pokazali da u episkopatu, koji možda glasa kao jedan, ipak postoje „nijanse“. I to među „justinovcima“.
Saborsku većinu ima „struja“ vladike bačkog Irineja. On je i formalni, danas jedini živi naslednik dela oca Justina, uz sestrinstvo Ćelija, ali ima „lični problem“ što ga svet ne doživljava kao baš „autentičnog potomka“.
Ne računajući zajedničku nedeljnu liturgiju, na kojoj su bili i gosti iz Ruske i Makedonske pravoslavne crkve, obeležavanje godišnjica „gromovnika“ iz Ćelija ostalo je u „novosadskom krugu“.
Niko od članova Sabora iz „duhovnog rasadnika“ pokojnih „čeda“ oca Justina – vladika Artemija, Atanasija (Jevtića) i Amfilohija (Radovića), nije bio na otvaranju izložbe i u Pozorištu na Terazijama, gde je glavni besednik bio vladika bački.
On je održao enciklopedijski uzdržan govor o svom duhovnom ocu bez i ikakvih ličnijih sećanja, a jedini emitovan autentični snimak oca Justina, beseda na Savindan 1966, čak je „skraćen“.
„… Hajde da učinimo jedan kratak hadžiluk po zemlji Srpskoj, hajde da vidimo kako se praznuje Sveti Sava po zemlji Srpskoj. Hajdemo do Beograda, stare srpske prestonice. U Beogradu, šta je? Sve radnje otvorene, sva nadleštva rade. Ljudi, šta je to? Evo odgovora: Na Terazijama Sveti Sava raspet na krstu, na Terazijama beogradskim, na glavnom trgu, na glavnoj raskrsnici, na glavnom putu i putevima raskršća Evrope, Azije i Afrike, eto Srbi podigli krst i raspeli na njemu Svetoga Savu. A on tužan i pun ljubavi za nesrećno potomstvo svoje, vapije sa krsta: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade. Hajdemo malo dalje, hajdemo do Univerziteta. Šta je to? Prazan, nigde nikoga nema, nigde nikoga na Svetoga Savu na Univerzitetu. Omladina! Ko? Ko je vodi? Nema Svetoga Save na Univerzitetu, nema duha njegovog, nema Hrista njegovog. A koga ima, ako Hrista Boga nema, ako Svetog Save nema? Krst pred Univerzitetom i na njemu raspet Sveti Sava, i bruji njegov tužan i setan glas, njegov glas koji se čuje od zemlje do neba: Gospode, oprosti im, jer ne znaju šta rade!“ – grmeo je glas oca Justina u Pozorištu na Terazijama.
Izostavljeno je: „Hajde dalje po nesrećnom Beogradu i tužnom hadžiluku našem, hajdemo do Patrijaršije. Gle, i pred Patrijaršijom krst, gle i na krstu raspet Sveti Sava! Šta je to? Otkuda to? Od raskola! Sveti Sava raspet jauče i plače pred Patrijaršijom i vapije sa krsta: Gospode, oprosti im jer ne znaju šta rade!..“
Izvor: Danas
