Nestalo je ljudskosti, odnosa, poverenja, otuđujemo se jedni od drugih. Profit je pojeo sve, korporativni kapitalizam je taj koji gazi malog čoveka. Ljudi rade po ko zna koliko sati za platu od koje najčešće ne mogu iole pristojno da žive. Tu sve počinje
Minulog leta doneo je „Zlatnu arenu” Tihani Lazović za glavnu ulogu, a pobudio i veliku pažnju ovdašnje publike.
Potresan je. I tačan - veli Tihana.
Sedimo na svojevrsnoj crvenoj sofi u gornjem foajeu Doma sindikata koji se sada zove MTS dvorana, prethodno ime je bilo, čini se, „Kombank dvorana”, sledeće će biti videćemo kako, tako da će lepo ostati Dom sindikata.
Razgovaramo o pomenutom filmu…
Prekoputa nas, slika „Industrijalizacija” Petra Lubarde. Velikih dimenzija. U preplitanju i pretapanju crvenih, crnih, sivih boja i tonova, isijava snažan i dubok umetnički zamah. „Rvanje sa nevidljivim koje mora postati vidljivo”, kako je Lubarda o svom slikarstvu govorio.
Pominjemo kako je film “Samo kad se smejem” inspirisan istinitim događajem…
Mlada žena koja je u samoodbrani ubila muža, osuđena je na dugu zatvorsku kaznu a u sudskoj presudi, čiji se deo navodi na završnoj špici filma, piše da je provocirala sukob, da je trebalo da se ponaša uzdržanije, da sačeka da njega prođe bes... - kaže Tihana.
Uz gorak smešak
Pominjemo zatim da je u središtu filma lik koji igra, Tina, mlada žena u naizgled idiličnom braku u gradu na Jadranu, stara se o kući i detetu dok muž Frane zarađuje za porodicu. No, njihov odnos se menja kada Tina, budući da ćerka ima već šest godina, izrazi želju da se vrati na fakultet, koji je napustila zbog trudnoće, a muž Frane u prvi mah pristaje, ali ubrzo menja mišljenje. I sukobi postaju sve češći, a svađe sve nasilnije.
Uz gorak smešak komentarišemo činjenicu da je naslov filma zapravo odgovor Tine, prebijenih rebara i povređene stomačne duplje, na prijateljičino pitanje da li je boli - „Samo kada se smejem“.
Eksterijeri su, kaže, snimani u Zadru, a veći deo filma u Zagrebu.
Znam tu priču od detinjstva budući da sam iz Zadra. Film je njome inspirisan, ali i mnogim drugim takvim. I sličnim. Usmerili smo pažnju na to šta i kako dolazi iz duboko patrijarhalnog i mizoginog sistema kakav je svuda; i u institucijama i u društvu, svuda oko nas. To se dogodilo pre 17 godina, a stvari se nisu puno promenile, naprotiv.
Veli da je proteklo više godina od kada joj je rediteljka Vanja rekla da bi volela da radi taj film, pa do realizacije.
Ono što mi je bilo bitno gradeći lik Tine to je da pokažem da ona nije samo žrtva. Svi smo gledali filmove u kojima ima nasilja.
Žrtve su najčešće prikazane pasivno. To su neke jadne žene, nesigurne, siromašne… Tina koju igram je žena koja u sebi nosi toliko mnogo toga. Ima svoje želje, snove, duhovita je, pomalo nespretna… I ono što je bitno; to što se njoj dogodilo može se dogoditi svakome.
Razgovaramo da je u filmu reč o eksplicitnom nasilju, ali se nameće pitanje nije li nasilje sve više prisutno, toliko da zapravo postaje mejnstrim.
Apsolutno jeste. Tek sad u zadnje vreme počinjemo govoriti o tome. I naravno - nasilje ima razne oblike. Frane u filmu je taj koji prvo kreće sa sitnim verbalnim opaskama, pa to prerasta u fizičko maltretiranje, posesivnost, da bi na kraju eskaliralo kao fizičko nasilje. Široka je i složena tema šta to budi onaj gori deo u čoveku, u ljudima. Naravno, šta god da je, ne opravdava nasilnika. U filmu, kod njenog muža to je i nasleđeni obrazac ponašanja. Ako bi, van filma, u par reči trebalo dati odgovor, to bi moglo biti i - nasilje najčešće rađa nasilje.
Pogled nam pada i na skulpturu Miloša Šobajića „Pešak”, smeštenu ispod Lubardine „Industrijalizacije”. Iako to u razgovoru ne pominjemo, nesumnjivo je da atmosferu datog momenta na svoj način boji i “Pešak”. I nebitno je i kako i zašto…”Uvek sam radio čovekov progon”, govorio je Šobajić dodajući: ”U početku, pre pola veka, bile su to velike gomile ljudi koje hrle u svim pravcima, da bi kasnije moja pažnja bila usmerena prema delovima tela samo jednog čoveka ili prema njegovom tragu koji ostavlja u prostoru, kroz koji je prošao. Već duže vreme ga pratim u fragmentima u njegovom pokušaju da nađe spas…”.
Tihana na tren zaćuti, a potom pričamo o tome da je puno toga što suštinski deluje po principu nasilja u šta se svakako ubraja i kada političari ili osobe koje bi trebalo da su po funkciji od značaja i autoriteta u stvari, žargonski rečeno, ljude prave ludima, budalama…
Sve utiče na nas, na čoveka. I zbivanja u kući, i društveni kontekst, i… recimo, još uvek žene u mizoginim društvima odrastaju tako da i ne prepoznaju sve ono što se događa. I onda se neretko nađete oči u oči sa činjenicom da žene bivaju najveći šovinisti.
Upitana šta je po njenom uverenju ključno u našim društvima danas, kaže:
Nerazumevanje. Činjenica da praksa pokazuje kako tzv. mali, običan čovek uopšte nije važan sem kao potrošač i glasač. Nestalo je ljudskosti, odnosa, poverenja, otuđujemo se jedni od drugih. Profit je pojeo sve, korporativni kapitalizam je taj koji gazi malog čoveka. Ljudi rade po ko zna koliko sati za platu od koje najčešće ne mogu iole pristojno da žive. Tu sve počinje.
Uloga Ružice Đinđić
Lagano pomera pramen kose, na tren spušta pogled... Kroz razgovor vraćamo se njenim ulogama. Otvara se pitanje kako je igrati istorijsku ličnost budući da u popularnoj predstavi, projektu Kokana Mladenovića „Bilo jednom na Brijunima” igra Liz Tejlor…
- Bilo je vrlo izazovno. Svi smo, znači Sanja Marković, Milan Marić, Bane Trifunović i ja, sudelovali i u pisanju teksta. Ali to nije klasičan lik, naravno apsolutno nije imitacija. Igram ideju o njoj. Ono kako, na primer, Tihana vidi Liz Tejlor. Nismo imitirali ni pravili karikature. Bavili smo se onim što ti ljudi predstavljaju za nas. I kroz to otvarali pitanja koja nas zanimaju.
A kad smo kod uloga istorijskih, autentičnih ličnosti, nametnulo se kao tema i to što igra Ružicu Đinđić u seriji „Sablja”, koja je, prirodno, pobudila veliku pažnju, ali čije je emitovanje odloženo verovatno za jesen, odnosno nakon premijere u Kanu koja je bila pre par dana.
Za mene vrlo važna i posebna uloga. Dosta kasno sam ušla u taj projekat, tako da me baš ulovila panika; kako ću je igrati, ne znam dovoljno o svemu tome… Reditelji Vladimir Tagić i Goran Stanković su mi bili oslonac. I Dragan Mićanović, koji igra Zorana, kao sjajan partner. Prepustila sam se scenariju. Ono što je autorima, rediteljima bilo važno, za sve likove ne samo za nju, jeste da se pogodi neka emocija. Za priču, odnosno seriju važan je njihov odnos, njihova međusobna odanost. Time sam se najviše bavila. Inače, ona je prisutna u nekoliko scena i, da tako kažemo, u službi glavnog lika, u smislu šta njemu taj odnos znači. Intuitivno sam gradila Ružičin lik, kao žene koja zaista ume da voli, žene čija je ljubav snažan oslonac, od čije se ljubavi raste.
Pominjemo, zatim, i njenu letos osvojenu „Zlatnu arenu” u Puli i činjenicu da je pre više godina na istom tom prestižnom festivalu Neda Arnerić - s kojom je igrala u filmu „Aleksi“ Barbare Vekarić - rekla: „Tihana je odlična mlada glumica, obratite pažnju, pred njom je ozbiljna karijera“.
Naježila sam se… I zanemela. Velika, velika glumica. Divan čovek... Neda!
A na pitanje šta je to što je vodi kroz umetnost glume, šta ju je obeležilo, veli:
Gluma je za mene, između ostalog, mogućnost da govorim o stvarima koje me se tiču, koje me zanimaju. Recimo, povodom filma “Samo dok se smejem” dobijam poruke brojnih žena iz raznih malih, skrajnutih mesta u kojima kažu da su se veoma potresle gledajući film i što sam otelotvorila, portretirala jedan ovakav lik. To je za mene i početak i kraj, i razlog zašto ovaj posao ima smisla.
Izvor: NIN
