Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Beše svojevremeno jedan kafić-klubić u Novom Sadu, u centru, ali na zavučenom mestu; mislim da sam prvi put otišao tamo s glumcima Ujvideki szinhaza koji su redovno igrali pikado u “bekstejdžu” kafea. Pa sam posle odlazio povremeno, u ovom ili onom društvu. Sve dok me jedne tople i duge večeri, nešto je kanda čudno bilo u vazduhu, prvo konobarica častila pićem, onako, zato što sam ja baš ja i baš takav a ne neko drugi i drugačiji, što mi je godilo, i nećete se začuditi da smo se sprijateljili. Onda me je i šankerica častila pićem, manje zbog mene, a više zato što me je viđala tu u društvu s Dinkom Gruhonjićem, a on je njen omiljeni profesor. I više mi nije bilo druge nego da postanem redovni gost, zapravo, pridruženi član, matori mapetovac jedne mlađane družbe za koju je bilo jasno da će dospeti daleko. Na primer, jedan večito nasmejan momak sa šanka u međuvremenu se baš opoznatio kao pisac, eno ga “čak” u Saraj’vu.
Da, takvo je to mesto bilo: svo osoblje bili su svršeni ili još malo pa svršeni istoričari, profesori književnosti, žurnalisti, hemičari… Da je cela vlada našeg vilajeta imala toliko pameti i znanja koliko se dalo naći među nosači(ca)ma poslužavnika i perači(ca)ma čaša u jednom skrajnutom gitaroškom pojilištu naše neogromne varoši, gde bi nam bio kraj…
E sad, jasno je i vama da ovaj izvod iz mojih nenapisanih i nenapisivih memoara nije navratio u ovu kolumnu bez neke. Deset je, možda i jedanaest godina prošlo od tih dugih, toplih večeri, stariji smo i umorniji, ne nužno i pametniji. Profesor Gruhonjić i dalje radi ono zbog čega sam, ni kriv ni dužan, čašćen pićem, a prilika sam, i pre i posle toga, imao bezbroj da se uverim koliko je omiljen među studentima. Uključujući, nemojte sumnjati, i one koji su na fakultet iz kuće doneli neke sasvim drugačije vrednosti od onih koje su njega formirale, proslavile i ozloglasile.
A zašto hoću da vam govorim baš o profesoru Gruhonjiću? Zato što je on, bilo ciljano ili sticajem okolnosti, onaj kojeg će slomiti ili na kojem će se slomiti novi veliki eksperiment vladajuće klike, novi, krupan i važan korak u zaokruženju autoritarne vladavine kao vrlo pažljivo i detaljno razrađenog sistema, a ne tek nakupine izbruha voluntarističkog, reaktivnog nasilja. Za ovo potonje dovoljno vam je i iživljavanje nad novinarima, što je i novinar Gruhonjić dobro osetio na svojoj koži, a nešto mi se čini da i ja ponešto znam o tome. Ali, za ovaj “viši kvalitet” represije, za njeno sazrevanje, normalizaciju i ovekovečenje, mora se udariti na profesore, na Univerzitet (tzv. državni, naravno), odnosno na one njegove neiskorenjivo najbuntovnije delove. Nekako nikada i nigde nije bilo slučajno da su to mahom oni kojima je u opisu posla i poslanja da “filozofiraju”.
I nije tako od juče: kada je Titov režim u prvoj polovini sedamdesetih krenuo u neostaljinistički zaokret, grupa profesora filozofije, društvenih nauka i srodnih disciplina bili su mu egzemplarne žrtve: ako ućutkamo njih, drugi će zaćutati sami! Ali čak i tada, slamanje unutrašnjeg otpora načelno nemoćnih išlo je teško, sporo i mučno, tako da su za to angažovani najgadniji, a najnegadljiviji kadrovi. Po svemu što vidimo ovih dana, istorija se upravo sprema da se ponovi: kao tragedija ili kao farsa, videćemo. Nešto tu i od nas zavisi.
“Catch” je, dakle, u ovome: ako bi Gruhonjića zalili katranom i perjem i proterali s Univerziteta pod montiranim i otvoreno idiotskim optužbama, otvorila bi se breša, pukla bi zaštitna opna koja je univerzitetske nastavnike do sada činila egzistencijalno imunim od osvete režima zbog kritičkog angažmana. Ako bude moguće da je Gruhonjić “ustaša”, sutra će biti moguće reći bilo šta drugo za bilo koga, bilo kada i bilo gde, i da to bude tretirano kao legitiman osnov za progon.
Šta se dešava kada ljude egzistencijalno ucenite, kada im egzemplarno pokažete da nemaju nikakvu efikasnu zaštitu pred tiranskom samovoljom? Većina zaćuti i posveti se rekreativnom drndanju vune i sviranju u diple, neki se otvoreno priklone, samo manjina ostane na drugoj strani, prihvatajući sve rizike. Tako je bilo u medijima, tako je bilo manje-više u svim javnim i društvenim institucijama. Tako nastaje prvo oteta država, a onda i pokoreno društvo. Zato je važna univerzitetska autonomija, čak i ovakva fronclava: ona omogućava slobodnu artikulaciju kritičkog tona upravo tamo gde je ona najvažnija, tamo gde rade i kultivišu potencijal mladih oni kojima je ona više od profesije: razlog postojanja u izvanprivatnom svetu.
Kome ni toliko nije jasno, nije mu jasno baš ništa, pa neka slobodno nastavi da melje o imaginarnim ustašama i ostalim pošastima. Neki od takvih su se sami prijavili za korisne idiote, dižući po dva (pardon, tri) prstića za izgon kolege. Bilo bi šteta prepustiti ih milosti zaborava, jer kad god ih zaboraviš, oni se povampire pod nekom prividno novom zastavom.
