Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Ferka je izraz iz uličnog žargona, i označava fer tuču, onu u kojoj sudeluju snagom i brojnošću bar približno ravnopravni protivnici, i u kojoj se ne koriste nedozvoljena sredstva i prljavi trikovi.
S obzirom da je mladost proveo kao fudbalski huligan, što je podvrsta „uličara“, i da je o tome bezbroj puta govorio kao o delu svoje biografije kojim se najviše ponosi, predsednik Srbije sigurno dobro zna šta je ferka.
Morao ju je dovoljno puta videti, a možda i osetiti.
I izgleda da je iz tog formativnog iskustva izvukao zaključak da ferka prosto nije za njega.
Nije on taj senzibilitet, i tu se ništa ne može.
U njegovom sumornom primenjeno darvinističkom svetu računa se samo pobeda, a sasvim je nevažno kojim se putem i kojim sredstvima došlo do nje. Deset na jednog?
Nema problema, ako sam ja među tih deset – po mogućnosti glavni – a ne onaj jedan.
Na kraju ću ionako reći da sam sam samcat pobedio.
I to ne jednog, nego desetoricu.
Niko mi neće stvarno poverovati, ali će svi vremenom naučiti da ništa nije smešno i da me tretiraju kao da sam normalan.
I sada su, vidim, neki dobri ljudi pokrenuli kampanju „Ferka“, čiji je cilj da ubedi/izvrši pritisak na Aleksandra Vučića da skloni svoje ime sa čela svih onih silnih lista za lokalne izbore jer, kao biva, ne kandiduje se on za predsednika opštine Žabari ili Žabalj, pa stoga nije fer da dovodi birače u zabludu.
Verujem da je ova inicijativa potresla Vučića iz temelja. Mora da se zapitao gde i s kim to živi i šta je s tim njegovim oponentima, na čemu su kad veruju da bi on mogao i hteo da učini nešto samo zato što je ispravno i fer, pa makar mu išlo na štetu? Zar je ikada pokazao makar i najmanje naznake takvog ponašanja?
Naravno da je, ozbiljno govoreći, „Ferka“ ispravna i fer.
Samo što može da uspe u svojoj nameri jedino ako ima sredstva da Vučića natera na povlačenje svog imena, a nema ih, ili da zna da mu se u nekoj realnoj političkoj trgovini može ponuditi nešto toliko primamljivo da bi mu bilo vrednije od uzurpacije svih lista, na kojoj već deceniju uspešno dograđuje i eksploatiše svoj kult.
A teško da postoji tako vredna roba za razmenu.
S druge strane, ako već govorimo o „feru i neferu“, hajde da pokušamo da to sagledamo iz drugog ugla.
Zašto Vučić ne bi bio natkandidat za predsednika opštine Žabari ili Žabalj kad ionako znamo da obavlja sve druge državne funkcije?
Zar nije on predsednik Vlade i ministar svih resora, predsednik Skupštine i šef poslaničke grupe vlasti (a i nekih „opozicionih“), ambasador u svim zemljama, direktor svih institucija i upravnik svih uprava, zaključno sa Centralnom otadžbinskom?
Naravno, i gradonačelnik Beograda, Niša, Novog Sada, Žabara, Žablja.
Ako, dakle, sebe kandiduje na svakom mogućem mestu, onda je to samo logičan i autentičan odraz sistema vladanja koji je skrojio po svojoj meri. Nismo učinili ništa efikasno da ga sprečimo da izgradi takav sistem, a i dalje ne činimo bog zna šta što bi vodilo demontaži tog sistema.
Za ruku smo ga doveli tu gde je i gde će ostati dok mu neko dovoljno opasan stvarno ne izađe na ferku koju neće moći da izbegne, a sada se čudimo što je on – čovek sa smislom za humor neispravnog kandelabra – sebe shvatio toliko ozbiljno da je poverovao u nužnost i pravednost svoje kvazibožanske sveprisutnosti i svenadležnosti.
Pa ga molimo da se skloni odatle a on, zamislite – neće. To, naravno, nije fer, ali šta se to njega tiče?
Njegova poenta je u tome da neko drugi, ili svi drugi, „živi kao ker“, a da on tera kera dok mu ne dosadi.
A neće mu dosaditi, jer je to sve što ima u svom sumornom životu.
