Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Možda je srpska opozicija bila moja ovonedeljna raspolućena tema. Ali nisam skolon niti pri dobrim nervima da bih se bavio lutanjima, viškom taštine i manjkom političke pameti. Srećan put gospodo na sve četiriri strane sveta! Ako se ne pojavi niko nov, a jednom će se pojaviti, ostaje nam da čekamo spontano rušenje divlje gradnje od krvi i blata. Taj slom neizbežno sledi, nezavisno od toga ko čuva vlast a ko je osvaja. Sve ima svoj kraj pa i večnost, svaka aždaha dočeka Svetog Georgija.
Tragedija u Boru ne prestaje, policija ubija za priznanje i ne dobija ga. Tela devojčice nigde nema. Jedine sigurne ubice su Gašićevi ljudi koji sve češće organizuju smrt u prisustvu vlasti i ostaju na slobodi kao divlji amateri amnestirani od zakona. Tamo se ubijanje mučenjem smatra prirodnom smrću.
Srbija ima najboljeg sportistu na svetu. To bi mogla da bude kratkoročna emotivna terapija za ublažavanje opšte sjebanosti. Jedan sasvim uski prozor u veliki svet gde je tuđa slava ono što neovlašćeno prisvajamo kao svoje. Nešto ponosa koji je izgubljen tamo gde je najpotrebniji: da imamo dovojno toga davno bismo izašli iz smrdionice. Novak je tamo gde pripada, on je veliki šampion s razlogom. Mi ostali ne pripadamo ničemu, prazni smo, niko nas neće, nema nas nigde i nije nas briga.
Novak je u Madridu održao govor pred drugim velikim šampionima kao najveći od njih, otvarajući dodatna pitanja o suštini sporta i snovima koje podstiču slavni i bogati poput njega. Samo izuzetni postaju takvi ili slični, uzori se ipak nalaze na drugim mestima, među običnim svetom koji sanja o dostižnom ili nečemu što krije više tajni od svake igre. Jedan je čitalac komentarušići moj prethodni tekst napisao: svako će na ulici prepoznati Novaka Đokovića, a ko bi uočio Teodora fon Burga? Verovatno niko, i u tome je deo razrešenja rizične paralele između veštine udaranja lopte reketom i diskretne skromnosti posednika genijalnog uma.
Svaki Novakov meč gledamo svi, o Burgu niko ne piše godinama. Možete ga sresti na ulici, profesor ponovo živi u Beogradu.
Osećanje da smo veći zato što je Novak najveći, jeste mehur koji nestaje samo par minuta posle zanosa. I dalje ostajemo bespomoćni podanici, neskloni da razumemo dimenzije bede. Ostali smo bez ličnih pobeda.
Novaka smo viđali kod Vulina i kod Vučića. Imao je bliske susrete sa bosanskim piramidama i maglovita očekivanja parapsiholoških efekata iz toga. U tome što jeste, Novak je dovoljno veliki da je lako mogao da dopusti sebi susrete sa nevoljnicima, mahnitima i nedostojnima. I on ih nije objašnjavao.
Usred najgorih vesti, njegov je govor u Madridu bio idilični spisak opštih stvari, skori kraj karijere biće obeležen najboljim bilansom, nezavisno od učešća u poslovnim flertovima oca Srđana sa tiraninom.
Novak jeste pobednik, i to je važno za njegovu neuporedivu biografiju i sve koji su ispratili njegove šampinske podvige.
Skoro u isto vreme vodeći feudalac ove zemlje, držao je jedan od svojih istorijskih govora u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Tamo je pokušao da bude ono što je ovde, nasilan, priprost, odvratan, razmetljiv i bahat, ali ga je predsedavajuća Vanesa Frejzer smirila lupivši šakom o astal. Odmah je podvio repinu i upristojio se do granica koje određuje kukavički strah.
Nije poznato o čemu je govorio. Zapravo ni o čemu što bi bilo koga navelo da ga ozbiljno sluša. Tamo je bio poražen, ponižen do patosa, skrušen, jako oštećeni čovek u pokušaju da neobjašnjeno objasni neobjašnjivim. Svoje razorne učinke je probao da pripiše drugima, čak i onima sa kojima ih je činio zajedno. Želeo je da se nekako izvuče iz klopke u koju je upao glavačke, ali je slika te mučne bespomoćnosti bila tragični siže jedne vladavine. Bio je to lament nad bilo kakvom državničkom veštinom i civilizacijskim obzirima. Sasvim jasan dokaz da za Srbiju nema veće nepogode niti opasnosti od njega, i da kužni zadah te haotične despotije ide svugde gde i on, pa je neotklonjiv i ničim se ne može oribati niti zataškati.
Došao je u Njujork, seo negde blizu Đurića nameran da bude pobednik u čuvanju izgubljenog. Bio je tamo prizor poraza, prikaza sunovrata kao takvog i saznanje da slom nikako drugačije ne može da izgleda nego upravo tako.
Đoković je u konačnom bilansu pobednik i najveći je među velikima. Sve je postigao sam, svojom snagom.
Tiranin je poražen svuda osim među nama, ali i mi pod njegovim kopitama. Sve smo njegove poraze pomogli svim snagama. Tamo gde odlazi već mu se ukazuje na odsustvo bilo kakvog značaja. On svoje ponore i zauške koje mu lupaju pred čitavim svetom, razume kao izvore svog jurodivog trijumfalizma.
Odatle nam stižu najbolji razlozi za snebivanje među ljudima, savijanje šije i kolektivni građanski sram pred svojim zamagljenim licima. Bila su dovoljna samo tri minuta da besednik iz beskrajne praznine iznese sve čega tamo nema.
