Zoran Radovanović, kolumna za ''Danas''
Autor je profesor Medicinskog fakulteta
Sretoh juče profesorku savremene istorije na beogradskom Filozofskom fakultetu. Rezignirano joj rekoh da blokada novosadskog Filozofskog fakulteta podseća na Minhen 1933. godine. Sa profesionalno dubljim uvidom od moga, spremno mi odgovara da se u Srbiji kritična 1933. godina već desila. Rastajemo se sa osnovanom zebnjom da je ona u pravu.
Opsada prostorija Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, uz izbacivanje studenata i nastavnika na ulicu, otkrila je svu bedu sistema, zarobljenost institucija, pre svega Univerziteta u Novom Sadu, ali i sramnu ulogu rektora Dejana Madića.
Podsetimo se njegovih nepočinstava:
1) Oglušio se o zahtev dekanice Filozofskog fakulteta da omogući normalan rad ustanovi na čijem je ona čelu.
2) Naknadno se pravdao kako, navodno, ne sme da se meša u rad Studentskog parlamenta. Izgovor ne odiše ni umnošću, ni poštenjem bar iz tri razloga: a) nije postojala odluka tog tela da se upadne na Filozofski fakultet, jer se od avgusta nije sastalo; b) nisu baš svi jurišnici na ovu visokoškolsku ustanovu bili studenti, i c) postoje besmislene, štetne i nezakonite odluke kojima je rektor dužan da se suprotstavi, ma ko da ih je doneo.
3) Posetio je kuću čije je domaćine ignorisao. Pritom je ne samo pokazao odsustvo domaćeg vaspitanja, već i drzak nipodaštavajući cinizam uzgrednom opaskom da će tek naknadno telefonirati dekanici. Kome je taj „naivni“ čovek došao u goste?
4) Stvar je doveo do apsurda zamerkom novinarima da su se „nepristojno“ ponašali prema „domaćinima“, označivši tako uzurpatore!? Pritom, novinari su održavali profesionalan odnosi prema tim čudnim likovima koje su zatekli umesto studenata i nastavnika Filozofskog fakulteta.
5) Apriorno i nekritično je podržao zahteve studenata i „studenata“, ne precizirajući da li ga je razgalio: a) nasilan upad; b) prekid svake aktivnosti fakulteta; c) ucenjivački pritisak da se odustane od legalnog postupka koji je u toku; d) da se Gruhonjiću uruči otkaz, kao rešenje za koje ne postoji pravni osnov.
6) Ostavio je da se nagađa da li ga je u bezbojnoj masi od desetak uljeza impresionirao jedini sa jasnim ideološkim obeležjem – slikom na grudima jednog zločinca. Da li je pretpostavio da i ostali pripadaju istoj bandi?
7) Osudio je Gruhonjićev navodni govor mržnje, uz priznanje da je samo delimično čuo šta je rečeno. Da je zaista tako, radilo bi se samo o fićfirićkom ponašanju čoveka nedoraslog svojoj funkciji (mrzi ga da razume zašto se Univerzitet trese). Baška što nije moralno da donosi odluku na osnovu nepotpunog uvida. Istina je, međutim, još mnogo gora. Ne može delimično da se saslušava jedna prostoproširena rečenica, ali sporni audio snimak ne daje osnova za sumnju u Gruhonjićevu krivicu. Rešenje je video u gruboj laži.
8) Uljeze na Filozofskom fakultetu posetio je sa dekanima dva nesrodna fakulteta, ljudima iste partijske pripadnosti, kao jedinom kvalifikacijom da mu se pridruže, umesto „nepodobne“ dekanice.
9) Za posetu sa svoja dva partijska druga odlučio se tek posle sramne izjave predsednika Vučića da Gruhonjić treba da se stidi izjave koju nije dao. I rektor i njegova pratnja neodoljivo su podsećali na mrdalice našeg poznatog slikara, drvene čovečuljke koji se pokreću povlačenjem uzice.
10) Neukusno vređajući novinare, prkosno im je poručio da ga tuže, svestan da, pod kapom svoje partijske nedodirljivosti, može nekažnjeno da gazi građane na pešačkom prelazu, lomi im vrat na rampama ili čini šta god mu se prohte.
No, problem je daleko širi od nedoličnog ponašanja rektora koga će se naslednici jednog dana stideti. Kako je taj fiskulturnik sa neubedljivim naučnim opusom uopšte mogao da dođe na čelo Univerziteta u Novom Sadu?
Šta je akademska zajednica u Vojvodini propustila da učini, kako bi pobedio kandidat za rektora koji je imao većinsku podršku?
Zašto je dozvolila da se grubo i nasilnički menja sastav tela koja su odlučivala o izboru rektora?
Sledi još neprijatnije pitanje: koliko članova vojvođanske akademske zajednice potajno želi da Dinko Gruhonjić nestane iz javnog života?
Da li su svesni da je Dinkov slučaj paradigmatičan za Vojvodinu i Srbiju?
Posle njega doći će oni koji se nisu dovoljno povili, pa potom oni koji sada puze u jalovom uverenju da će ostati pošteđeni.
Te gmizavce istorija ničemu nije naučila.
