Draža Petrović, kolumna za portal N1
Opozicija se raspala, kako je rekao Zdravko Ponoš u Utisku nedelje, jer ih je vlast sve vreme bušila - “neke su vodili na vino u Jajince, neke na ručak kod patrijarha, a neke na kafu kod ambasadora”.
Predanom istragom među probušenom opozicijom utvrđeno je da niko nije priznao da je išao na vino u Jajince, zato što u Jajincima postoji samo jedna dobra vinarija koja se nalazi u podrumu porodične kuće familije Vučić, a niko od probušenih ne bi da prizna da radi za Vučića; niko nije priznao ni da je išao na ručak kod patrijarha, jer ko još ide na ručak kod patrijarha usred posta na vodi; niko nije priznao ni da je išao na kafu kod ambasadora, zato što znaju i sami da kuvaju kafu, šta će im ambasador.
Pa je ispalo da su se raspali taktički, osmišljeno, spontano, kako samo oni to znaju.
Još mudri Konfučije je rekao: “da bi se pobedio Vučić, najvažnija je dobra podela posla, ali ta podela posla treba da bude takva da nikome ništa ne bude jasno”, pa je srpska opozicija po drevnim kineskim mudrostima podelila poslove na ravne časti: jedni će da bojkutuju lokalne izbore svuda, sem na mestima gde neće da ih bojkotuju.
S tim što ne znaju gde tačno bojkotuju, a gde tačno ne bojkotuju, tako da ako sretnete nekog bojkot opozicionara ovih dana, imaćete utisak da ste sreli Boru Todorovića u ulozi Pika iz Balkan Ekspresa.
Sretnete tako bojkot opozicionara, on čim vas vidi okrene se i pokuša da uhvati krivinu, ali vi mu doviknete: “Hej, ti, ti, ti, buđavi, dođi ovamo”.
Bojkot opozicionar se nevoljno okrene i priđe.
– A jesi li i ti muzičar?
– Ne, nisam muzičar…
– Nisi…
– Jesam…
– A, jesi?
– U stvari jesam…
– Jesi?
-A ne, kažem nisam… Samo tetki da odnesem lek pa ću… – krene bojkot opozicionar da opet vata krivinu, ali vi onda pređete na drugi deo ispitiivanja.
-A je l’ izlazite na izbore u Nišu i Novom Sadu?
-Izlazimo…
-Znači, izlazite…
-Ne, ne, ne izlazimo.
-Ne izlazite, dakle…
-U stvari, izlazimo… Samo tetki da odnesem lek pa ću da vam kažem tačno gde bojkotujemo, a gde izlazimo na izbore! – i bojkot opozicionar opet uhvati krivinu, jer je Srbija u stvari dobila polubojkot opoziciju – ona na nekim mestima izlazi, na nekim ne izlazi na izbore, niko pa ni oni ne znaju gde se tačno i zašto izlazi, zašto su uslovi u Valjevu bolji nego u Beogradu, a u Gornjem Milanovcu bolji nego u Novom Sadu.
Po onoj podeli posla koju je smislio drevni mudrac Konfučije, drugi deo opozicije izlazi na izbore svuda, od Pinosave do Albukerkija, zato što su uslovi isti kao ono kad su hteli da bojkotuju izbore, samo im je preko noći sinulo da je bolje imati glasački listić u ruci nego Đilasa na grani.
A prosečan glasač opozicije sve to promatra kao onaj vojnik koji je na početku rata u Sloveniji kad su ga novinari pitali šta se dešava, rekao: “Kolko ja kužim to, oni kao hoće da se otcepljuju, a mi im kao na damo!”
Tako i prosečan birač, gleda ovih dana, gleda, kao da mu je sve kristalno jasno. I kaže: “Kolko ja kužim to, ovi prvi kao hoće da izađu na izbore, a ovi drugi im kao ne daju, s tim što i ovi drugi hoće da izađu na neke izbore, ali gde tačno ne znaju!”
E sad, taman kad je prosečan opozicioni birač pomislio da mora da je nešto baksuzno najavilo ovo šarmantno opoziciono rasulo, da je možda udario grom na Svetog Savu, a po narodnom verovanju, kad udari grom na Svetog Savu, biće neki belaj tokom godine, udario je odnekud Sveti Sava usred aprila, i to Sveti Sava prezimena Manojlović.
O njemu su godinama ispredaju opozicioni mitovi i legende: jedna legenda iz domena Tarabića kaže da onda kada Savo Manojlović izađe na izbore, to će biti kraj Aleksandra Vučića, jer mitovi o Savi Manojloviću kažu da je on visok dva metra, pametan, šarmantan, pošten, ume da leti bez krila, i nema nikakav feler kao ostala opozicija, već mu je jedini feler što ga plaća Rokfeler (kako su režimski mediji jednom otkrili neku donaciju pokretu Kreni-Promeni od Rokfelera u visini 60.000 dolara).
Tako da Savo nije feleričan ko svaki opozicionar ovde, već je više rokfeleričan. I kao uvek među opozicionim mitovima i legendama, postoji verovanje, ko onomad za Sašu Jankovića, da će on na birališta izvući one neodlučne birače koji su godinama čekali ili drugi dolazak Isusa Hrista na zemlju, ili prvi izlazak Sava Manojlovića na izbore.
Milioni građana, kažu opozicioni mitovi i legende, već 12 godina sedi po kućama i prati vesti ne bi li čuli oni najvažniju vest: ne naravno da je uslikano čudovište iz Loh Nesa, ne naravno da je neko zarobio snežnog čoveka sa Himalaja, već vest da je Savo održao konferenciju za štampu i rekao: “I ja sam Beograd!” Što u prevodu znači – i ja izlazim na izbore.
Svi oni birači koji nikada ne izlaze na izbore već tog dana su, kažu opozicioni mitovi i legende, počeli da glancaju cipele za 2. jun, vade iz naftalina svečana odela sa mature za odlazak na biračko mesto, biračice su za 1. jun zakazale frizera, jer konačno je došao taj dan kada se pojavio čovek koga su čekali 12 godina. Još kažu opozicioni mitove i legende, baš Savo je svima onima koji su govorili – nemam za koga da glasam – zapravo pojava posle koje su uzviknuli– imam za koga da glasam.
Za Savu, kažu opozicioni mitovi i legende – glasaće čak i stanari trafostanica, žitelji napuštenih zgarada, stanovnici pilona u Mostu na Adu, svi oni koji inače ne bi glasali za Savu jerbo su uveženi da bi glasali za Vučića. Zbog Save, veruje se u opozicionim mitovima i legendama, za Savu glasaće čak i Aleksandar Šapić, njegov protivkandidat. Savu će da zaokruži i Bakarec i Sarapa i vinar iz Jajinaca, kažu opozicioni mitovi i legende, a treba li reći – svi opozicioni mitovi i legende na kraju se pokažu, ko što znate, kao precizni i nadasve tačni.
Savo je dakle izašao i nema zime da bude. A što bi bilo zime u junu?
