Milan St. Protić, kolumna za ''Danas''
Šta je starije? Šta je značajnije? Šta dolazi prvo, a šta posle? Značajniji li je interes države ili uspostavljanje demokratskih institucija?
Može i drugačije. Da li je svaka država vrednost po sebi, bila autoritarna, autokratska, neslobodna, samo zato što je „naša“? Zašto bismo ustajali u odbranu države koja nas smatra sužnjima, koja nas obespravljuje i unižava?
Koja od nas krije istine i koja nam oduzima elementarna građanska prava? Da li smo dužni, da li smo u obavezi priskakati u pomoć takvoj državi?
Najzad, šta je uopšte država da bismo je smatrali neprikosnovenom vrednošću?
Hajde, poštovani čitaoče, hajde da zajednički raščlanimo ove pojmove i prioritete. Tako ćemo, siguran sam, lakše naći prave odgovore na postavljena pitanja.
U protivnom nam preti potpadanje pod opasna predubeđenja. Opasna i, nadasve, manipulativna.
Još je Maks Veber ustanovio tri konstitutivna elementa države: teritorija, narod i vlast.
Vlast je definisao u smislu monopola nad fizičkom silom. Jednostavno, da jednostavnije biti ne može. Ni tačnije. Sledstveno, država, po sebi, nije ni dobra, ni rđava. Ona predstavlja puki fakticitet društvenog organizovanja.
Lepo, Protiću.
A šta je onda nacionalna država? Onaj ideal kojem su tokom devetnaestog veka stremili mnogi evropski narodi?
Nacionalna država je ona čiji je cilj ujedinjenje dotične nacije pod jedinstven državni krov. Jedna nacija – jedna država (One nation – one state).
No, pokazalo se da to nije dovoljno. Jer, pretpostavka kako će formiranje nacionalne države podrazumevati, ipso facto, jemstvo prava čoveka i građanina nije se u stvarnosti obistinila.
Ispostavilo se težim izboriti se protiv sopstvene tiranije no osloboditi se spoljašnjeg zavojevača. Građanski su ratovi oduvek bili najkrvaviji. I najdramatičniji. A građanski ratovi i političke revolucije, to su dve strane jedne medalje.
U redu, Protiću, u redu. Opet lepo.
Ama zašto, u ovo subotnje jutro, razglabaš ove većinom poznate i uopštene teme? Kakav značaj to ima za nas u današnjem vremenu? Kakvu aktuelnost nosi? Koja mu je relevantnost, ovim novokomponovanim jezikom rečeno?
E, pa ovako, poštovani čitaoče. Kazaću ti potanko i natenane.
Prvo, nemali je broj vlastodržaca i njihovih skutonoša što bez prestanka ponavljaju pesmicu o „odbrani državnih i nacionalnih interesa“, pre i iznad svega.
Time se opravdava preletaštvo na stranu vlasti, time se jedan dojučerašnji opozicionar preporučuje vlastima, time se manipuliše ovdašnjim javnim mnjenjem. Oproban metod.
Od Broza i Miloševića, preko Koštunice i Nikolića, do ovog sadašnjeg. Uvek ista priča.
A ta se priča svodi na ovo: „Kad je ugrožena država, demokratija mora da čeka.“ Dalje znaš i sam, poštovani čitaoče. Bla, bla, bla…
Drugo, u toj tzv. odbrani države, sve se svodi na teritoriju. Što veću, po mogućstvu. Čak je i karakter same države drugorazredan.
Manje je bitno kako se ta država zove, kog je korena i porekla, bitno je jedino da su oni na vlasti na što većem prostranstvu. Može i SFRJ, i SRJ, i SCG i Republika Srbija. Sve može, ali isključivo pod gornjim uslovima.
Treće, ko je taj koji određuje šta su „državni i nacionalni interesi“ i na osnovu čega je stekao to suvereno pravo? Imamo li pravo mi građani i građanke, mi pojedinci i grupe, na drugačiji doživljaj tih interesa?
Drugačiji, možda i oprečan? Ili će nam to pravo biti uskraćeno uz najbezumnije klevete i uvrede?
Primera radi, da li je dozvoljeno uspostaviti alternativnu hijerarhiju „državnih i nacionalnih ciljeva“ u kojoj teritorijalnost ne bi bila prioritet svih prioriteta?
Nijedna evropska nacija, nijedan evropski narod, nije do kraja ostvario ideal nacionalne države.
Dva su svetska rata zamalo razorila ovaj naš stari kontinent u sumanutom pokušaju da se upravo taj ideal dostigne.
I nije se uspelo. Samo je izazvano krvoproliće dotad nezamislivih razmera. Dočim, demokratija je pomogla kako bi se Evropljani, nezavisno od svoje nacionalne pripadnosti, osećali punopravnim građanima i onda kad čine manjinsku zajednicu.
Evropska unija i jeste jedan dovoljno fleksibilan savez država i nacija u kojem međudržavne i etničke granice bivaju ako ne izbrisane, a onda veoma relativizovane. Zato Evropska unija i jeste poduhvat monumentalnog značaja. Značaja i vrednosti.
Mi, na Balkanu, i dalje robujemo dogmi nacionalne države. I to čiste nacionalne države. Mi i dalje produbljujemo jazove umesto da ih prevazilazimo.
Kod nas i dalje gospodari kolektivna pomama za sopstvenom državnošću.
I, gle čuda, poštovani čitaoče! Nijedna nije uistinu demokratska. Ima ih manje ili više autoritarnih, manje ili više demokratskih, ali nijedna se ne može pohvaliti onim stepenom demokratičnosti i tolerantnosti koji je odavno u Zapadnoj Evropi postao normalnost.
Da smo se devedesetih mirno razišli, da nismo vodili bezumne ratove, danas bismo uveliko svi bili u Evropskoj uniji i naše nacionalne države, teritorije i demarkacione linije bi bile bespredmetne.
I bespredmetne i nepotrebne.
Mi kopamo rovove. Pravimo razlike i različitosti, ne obaziremo se na one koji žive pored i oko nas. Ne obaziremo se ni na one koji žive s nama.
Ako, svi skupa, mislimo da pođemo u svetliju budućnost od te neostvarive, time i štetne, zamisli moramo da se okanemo.
Identitet se ne čuva na karaulama i bunkerima. Ne brani se u busijama, ni u zasedama. Ni u potiranju tuđeg identiteta. Identitet se brani upoznavanjem svog i razumevanjem drugog.
Mi gubimo bez Kovačića i Krleže, Prešerna i Cankara, oni gube bez Dučića i Bore Stankovića. I Držić i Gundulić i Ruđer Bošković pripadaju svima. Jednako kao Crnjanski ili Pekić.
Istovetno važi i za Evropljane i evropsko. Ljermontov, Emili Bronte, Žorž Sand, Tomas Man, Alberto Moravija… Servantes, Sjenkijevič, Hašek, Strimberg, Džojs, za nastavak niza. Mogao bih ovako u beskraj.
Demokratija mora doći ispred državnosti. Jednakost ljudi ispred svakog nacionalnog interesa. Pravo na slobodno mišljenje ispred svakog kolektivnog cilja.
To je jedini način da ostvarimo taj najviši nacionalni ideal za kojim toliko žudimo.
Shvatićemo valjda jednog dana.
