Petar Peca Popović, kolumna za nedeljnik ''Radar''
Naime, pre 58 godina u Desetoj beogradskoj gimnaziji profesor predvojničke obuke zvao me je četnik. Kako je vreme teklo bivao sam još toga: strani plaćenik, borac protiv samoupravnog socijalizma, bratstva i jedinstva i domaći izdajnik. Tačno je i to da kad je onomad besmrtni umro beše mi zabranjeno da pišem za specijalno izdanje dvonedeljnika u kome sam bio zamenik glavnog urednika. Neka vucibatina nasred Trga republike urlala mi u uvo držeći mobilni telefon u ruci i kao zvala Kolindu da je obavesti kako stoji uz jednog njenog saradnika. Sećam se i onog patriote sa Terazije koji je naglas priznao: „Više volim da sam video Andriju Artukovića nego ovog Pecu.“
Kad živite kao vlasnik takvih neprijateljskih etiketa, često se zapitate – zbog čega?!
Prosto, nisam mogao da izaberem vreme i mesto gde ću se roditi, ni okolnosti u kojima ću proživeti dosuđeni život. To nije zavisilo od mene. Od mene je zavisilo i zavisi kakav ću biti čovek. Često je iznad mere mojih snaga i sposobnosti pronošenje identiteta i prilepljenih etiketa kroz besna i zla vremena. Ipak sam naučio razliku: roditi se kao Srbin i biti Srbin su dve potpuno različite stvari! Biti Srbin jeste stvar ponosa, hrabrosti i časti. Jesam Srbin, ali ne profesionalni. Verujem da Srbin i hrišćanin ne sme ostati nem i ćutati nad gadostima i glupostima koje u svom zemaljskom vremenu trpi na koži i srcu. Prvo biti čovek pa tek onda srbovati.
Mene niko u svetu ne mrzi zato što sam Srbin, mene u Beogradu mrze jer se usuđujem da pričam o onome što vidim i osećam u rodnom gradu. A vidim očigledno nasilje nad razumom i ogoljenu vladavinu nezasitih protuva sa preuzetom obavezom iskorenjivanja obrazovanih i mislećih ljudi, poštenih građana i nosilaca porodičnih vrednosti. Najgorima je najlakše da izbrukaju srpsku tradiciju. Prepoznajem nameru da se umesto ljudskosti cementira kult samovolje, nemoralnosti i sveznanja nemoralnih vlasnika lažnih diploma i zvanja.
Satanizovati neistomišljenike a voditi srpski narod i Srbiju u propast nije nikakav patriotizam, niti dokaz rodoljublja, već izdaja svoga naroda i svoje otadžbine. Nije pravi sin svoga naroda onaj koji ga vuče u propast nego onaj koji moralno upravlja njegovom sudbinom. To je onaj koji sva ljudska i prirodna bogatstva časno čuva obezbeđujući im budućnost. Nije junaštvo ići ludošću u sunovrat, već je čojstvo sačuvati što si zadužio.
Patriotizam nije mrzeti komšije drugih vera, već čuvati svoju kuću čistom. Veličina je čestitati prvim komšijama na podvizima, koliko i bodriti svoje na nova pregnuća. Umeti da se raduješ svojim, ali i tuđim radostima.
Šta je pravi Srbin? Onaj koji podržava zločince i slavi gadosti učinjene u ime našeg naroda? Onaj koji se odrekao dobrote, istine, nade i ljubavi zarad neumornih promovisanja mržnje? Onaj koji veruje u svakodnevne lagarije? Oprostite, ali meni ni vera ni nacija nikad neće biti ispred ljudskosti. Nemam sposobnost da u svakom drugom i drugačijem vidim isključivo neprijatelja. Stidim se sredine koja veruje da je jedino batina izašla iz raja.
Nisam od onih koji poseduju znanje političkih i teoloških nauka vredno doktorskih titula. Nemam ni dar da ikoga ubedim da smo kao narod stariji od Sunca, kako smo dobili Kosovski boj i kako se tačno desila zavera celog sveta protiv Srbije. Nemam rešenje kako za 24 sata urediti ovu napaćenu zemlju. Niti verujem da su prostaci autentičniji i vredniji Srbi od onih posustalih školovanih „izroda” i „izdajničke gospode” (obavezno iz kruga dvojke).
Ja sam onaj Srbin koji je išao u zagrebački Zavod za sudsku medicinu i kriminalistiku da uz pomoć Međudržavne komisije, predstavnika Međunarodnog crvenog krsta i eksperata, od ostataka N. N. lica sa ranama na glavi, grudima i udovima, visine između 175 i 180, nađenih u zajedničkoj grobnici pedeset tela nedaleko od Gračaca, na osnovu sestrinih, sestričinih i mojih DNK uzoraka, utvrdi da je to Nebojša Nikole Popović rođen 1956. u Tomingaju, nestao avgusta 1995.
Onome sa isfabrikovanom potvrdom SANU da je Srbin nije teško da me klasifikuje kao ustašu. Kartografu granice Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica i dalje ide od ruke klevetanje po TV studijima. Nikad nije išao na identifikaciju svojih najbližih nevino ubijenih na kućnom pragu.
