Izgleda da su šale u represivnim sistemima jako opasne, zbog toga može da se izgubi glava, kaže za N1 filmski i pozorišni reditelj i pisac Goran Marković, komentarišući slučaj profesora Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Dinka Gruhonjića.
Filozofski fakultet je blokiran, a reditelj Goran Marković kaže da nije siguran da su unutra studenti, jedini kojima je tamo mesto. Marković je otišao u Novi Sad, i svedočio onome što se na fakultetu dešavalo.
„Došli smo iz Beograda Duško Petričić i ja, iz unutrašnjosti su dopirali neki vrlo čudni glasovi i sirene, nešto neartikulisano. Nisam siguran da bi studenti ispuštali tako neartikulisane zvuke. Meni se čini da su ometali profesore koji su unutra govorili, i da su oni instruirani šta da rade. Nisam stekao utisak da su došli studenti da se bune protiv nekog profesora. Ne, ti ljudi su verovatno plaćeni“, navodi reditelj i postavlja pitanje zašto bi neko napao Filozofski fakultet.
„Profesor Dinko Gruhonjić je napravio vic, dosetku u vezi sa svojim imenom. Represivni aparat koji koristi ova država je to iskoristio i prepakovao to u nešto deseto. Izgleda da su šale u represivnim sistemima jako opasne. Zbog toga može da se izgubi glava“, ocenjuje Marković u emisiji 360 stepeni.
I sam je na svojoj koži osetio kako to izgleda kada se šala izvrne.
„Našalio sam se da spomenik Stefanu Nemanji treba premestiti u Marinkovu baru. Moja baba je govorila o Marinkovoj bari kada je želela da kaže da je to negde daleko. Neko je to iskonstruisao i rekao: „U Marinkovoj bari žive Romi“, a onda su se javila romska udruženja da kažu da će glasati za Aleksandra Vučića jer ih je on branio“, priča gost 360 stepeni.
Desnica i levica
Govoreći o političkoj sceni u Srbiji, Marković ističe da u našoj zemlji više nema levice.
„Poslove levice preuzela je jedna desničarska organizacija, kao što je SPS, koja je skup milionera koji su iskoristili vlast da se obogate. I sebe održavaju na vlasti u bilo kojoj kombinaciji. Jedino što ne rade je da se brinu o socijalnim slučajevima, radnicima. Nema ni primese toga u njihovim aktivnostima. Oni su desnica, ne levica“, navodi reditelj.
To što je sve manje levice, i te kako utiče na umetnost, mišljenja je Marković.
„Umetnost je po definiciji levičarska aktivnost. Umetnici ne mogu da zastupaju desničarske ideje jer se bore za ljudsku dušu. Svako umetničko delo je levo“, kaže on.
Dodaje da je režim Slobodana Miloševića iz zemlje oterao mnogo pametnih ljudi.
„Imam prijatelje i bivše studente koji su inostranstvu, oni samo mogu da čitaju o tome šta se ovde dešava“, kaže Marković.
„Završio sam karijeru“
Siguran je, kaže, da je u Srbiji završio karijeru.
„Ova vlast toliko zatvara krug oko mene… Ne samo film koji sam dobio pa su mi oduzeli… Jelena Trivan i ostali iz tog Upravnog odbora na čelu sa njom. Ukinuli su, bez obrazloženja, odluku Filmskog centra da mi se daju sredstva da snimam film. Zaključio sam da su oni čvrsto rešili da mi više ne daju da radim. Na kraju sam se pomirio sa tim, šta da radim. To je projekat koji se zvao Doktor D, i oni su u toj ličnosti prepoznali Karadžića. Ali, mislim da je njima zasmetala najviše moja pojava. Preko mene su udarili putaču i ja ovde film nikada neću dobiti“, navodi reditelj.
Bilo je, dodaje, još stvari koje je želeo da snimi.
„Počeo sam da se bavim pisanjem upravo jer neke projekte nisam mogao da realizujem. Pokušao sam 20 godina da snimim film o Golom otoku i niko nije hteo to da finansira. Onda sam napisao knjigu Beogradski trio koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu. I od ovog projekta Doktor D, koji mi je oduzet, napravio sam knjigu. Pisanje i režiranje, posebno u mom slučaju, nije toliko različito“, ocenjuje Marković.
Snimanje filma Majstori, majstori
Priču o filmu Majstori, majstori iz 1980. godine, napisao je za deset dana.
„Snimali smo samo 18 dana, odnosno noći, i mnogi glumci bili su jako požrtvovani. Sećam se Zorana Radmilovića, koji je dve noći presedeo i nije snimio nijedan kadar, nije stizao na red. A on je rekao: „Šta ti je čoveče, uživaj“. To je bila igra za svoju dušu, bez ideje da će to ikad biti neki naročiti film. Zanimljivo je da je to bio moj jedini zabranjivani film“, priča Goran Marković.
Variola vera – paklene okolnosti
Najteže je, kaže, bilo snimiti film Variola vera.
„Prvo su okolnosti bile teške, morali smo da imamo bolnici, spremao sam taj film u jednoj napuštenoj bolnici, sve iskadrirao i rekli su mi onda da ne možemo tu da snimamo. Napustio me je scenograf pred snimanje. Glavnog negativca je trebalo da igra Branko Pleša, potpisao je ugovor, zove me i kaže da neće da glumi. Sreća te sam imao oca koji je bio glumac, pozvao sam ga i rekao tata, sutra imaš snimanje, i on je tu napravio odličnu ulogu. Ali, sve okolnosti snimanja tog filma bile su paklene. Radili smo 16, 17 sati dnevno u prljavoj, zapuštenoj bolnici, gde smo mislili da ćemo mi da dobijemo variolu veru“, priseća se reditelj.
„Sve je u ženskim rukama“
Goran Marković kaže da je ovo trenutak u kojem se naše društvo nalazi na dnu.
„Ljudi su izgubili osećanja za druge ljude. Doživeo sam toliko šokantnih scena, posebno od žena koje su postale agresivne i skoro uzele neki muški oblik… Sve se promenilo. Muškarci su postali pihtijasti i seka-perse, nema nikoga ko bi preuzeo odgovornost u svoje ruke. Sve je u ženskim rukama, tako ja to vidim. Verujem da taj feminizam na neki način može da nas oslobodi“, smatra reditelj.
Izvor: N1
