Milan St. Protić, kolumna za ''Danas''
„Videla se vila u čem nije bila“, glasi drevna srpska izreka. Moglo bi i drugačije. Opet narodna mudrost: „Kao slon u porcelanskoj radnji“. Ne bi zgoreg bilo da ih se katkad podsetimo.
Naročito onaj što nas po belom svetu predstavlja i u naše ime govori. Kad se nama obraća onda je pun teatralnosti, cinizma i kaćiperstva.
Pred nama se pravi važan, onako pompezan i dramatičan. Propituje svoje posilne, nastupa s nebeskih visina neprikosnovenog vlastodršca, paradira u najskupljoj garderobi. Hteo bi da, po svaku cenu, ostavi utisak neponovljive genijalnosti: „To majka više ne rađa! To se više ne događa!“ Kako zaseniti prostotu?
Prosipanjem pameti na sve strane. Iz rukava.
Uglavnom su mu činjenice netačne, a stavovi pogrešni. Ko mari? Koga briga? Ko primećuje?
Bitan je efekat. Najpovršniji efekat. Narod ga, u svojoj jednostavnosti, doživljava poput poluboga. Ličnosti što oko sebe seje suštu istinu, donosi darove i proriče budućnost. I sve je orkestracija. Sve je režija. Sve je gluma. Loša gluma. Petparačka. Bezvredna. Efemerna.
Oko njega, uvek dvorska svita, lična garda i gomila poklonika. Njegov nastup – samouveren i nadmen. Jednom rečju, državnički.
On najbolje zna i kad mi, obični građani, ne znamo. Njemu je jasno i kad smo mi zbunjeni.
On je i dalekovid i vidovit, bistar kao bistra voda, lukav kao lisica, brz kao antilopa. Zato i treba o svemu da se pita.
O svemu da odlučuje. U svakoj (ne)prilici da preseca. On razume što mi, smrtnici, ne razumemo. Naše je jedino da se u njega uzdamo, njemu verujemo, od njega zavisimo.
Da mu se divimo. Do imbecilnosti. A ko drugi, ako ne on?
Izbori se ovde svode na bezuslovnu podršku prvom čoveku Srbije. Našem predsedniku. Oni koji su za, njegova su armija.
Oni koji su protiv, glas će im se zloupotrebiti. Preinačiti. Ukrasti. Jer, oni ne shvataju o kome se radi.
Zavedeni su, u zabludi. Omađijali su ih zlonamernici. Svaki je protivnik, u stvari neprijatelj. Svaki neistomišljenik, u stvari izdajnik.
Ko je njemu suprotstavljen, Srbiji je suprotstavljen. Treba ga ućutkati, eliminisati, zbrisati.
Takav rovari, podriva, kvari. Jedino nas on brani, zastupa i brine o nama. Naš predsednik, naša dika.
Šta smo mi Bogu zgrešili pa nam se, po koji put, nameće jedan čovek za svenarodnog spasioca. Mesiju i vasileusa. Za nekrunisanog monarha.
Mi istinsku demokratiju nikad nismo upoznali.
Ne umemo ni da je prepoznamo, ni da je koristimo. Nama blagdet samo od njega dolazi. Broza, Miloševića, ovog današnjeg.
Svaki njegov dvorjanin ga u svakoj situaciji mora pomenuti. Sa idolopoklonstvom, razume se.
Po imenu, prezimenu i tituli. Za sve što se u ovoj zemlji dogodi dobro, on je zaslužan. Sve rđavo, on će popraviti.
Dok nam je njega, možemo mirno spavati. Ionako nikakvu slobodu nemamo. A prava?
Prava imamo taman koliko nam on udeli. Ako on kaže popustiti opoziciji, tako će biti. Ako on kaže 2. jun, biće 2. jun. Njegova je reč neupitna.
I neoboriva. Idealno bi bilo da on vlada doživotno. On večno vlastodržac, mi večno njegovi sužnji.
Njegovi podanici. Njegov puk. Njegova pastva. Kakva demokratija, kakvi bakrači!
Šta će nama ta laž i obmana, smišljena i podmetnuta sa tog prokletog zapada?
Kukavičije jaje kapitalističkog imperijalizma! Trojanski konj antisrpstva! Eto, to je demokratija.
Pogledaj, poštovani čitaoče, naše prijatelje po kugli zemaljskoj. Nijedan nije demokrata. Nijedan jedini. Ni Orban, ni Erdogan. Ni Putin, ni Si Đi.
Čekamo poziv iz Pjongjanga.
Pamtimo, i dan danji, veličanstven doček organizovan u slavu neumrlog J. B. Tita. I ovaj aktuelni bi tako nešto želeo.
Žudi on za tim, ali vešto krije.
Bio je najbolji student što je ikad studirao prava. Njegov je engleski jezik bolji od Šekspirovog. Svetsku književnost drži u malom prstu (osim što brka Tolstojevu Natašu Rostovu i Dunju Raskoljnikovu Dostojevskog), suvereno vlada istorijom, geografijom, geostrategijom…
Fizikom, hemijom, biologijom, medicinom, građevinarstvom.
Natčovek, rekao bi Fridrih Niče.
Da je bar imao tu privilegiju da ovog našeg genija upozna.
Jamačno bi za njega rekao: „Pa ovaj nije genije, ovaj je Evgenije!“
No, šalu na stranu. Radi se o ozbiljnoj stvari. I ozbiljnoj ličnosti.
„Hej, Protiću, osvesti se! Pišeš o predsedniku Srbije! Pazi kud koračaš! Možeš se lako okliznuti. Odveć lako!“
Ovo dosad, to je kako on izgleda na domaćoj sceni. Kakav je na međunarodnoj pozornici sasvim je različita priča.
Svet je velik, nesavladiv i nepoznat. Tamo žive neki drugačiji ljudi, drugačiji političari i nosioci vlasti. Tamo je golema i sila i moć. I uticaj. I doživljaj. Tamo je ovaj naš manji od makovog zrna. U mrava se pretvori.
Povijen do pokornosti, snishodljiv do banalnosti, impresioniran do njukusa.
Tamo se, kao na dlanu, vidi njegova prava mera. On svoj značaj dokazuje tapšanjem po ramenu, rukovanjem, dobijenim poklonima i darovanim ordenjem. Prijemom, protokolom, formom. Zaseniti prostotu, samo što je sad on ta prostota.
Dvometraš malog formata.
Ovde kabadahija, tamo klimoglavac. Ovde autokrat, tamo snishodljivac.
Ovde bič Božiji, tamo pitomi ljubimac. Ovde razmetljivac, tamo skrušeni laskavac.
Ne tako davno, stupio je u Ovalni ofis vašingtonske Bele kuće očaran što mu je ponuđena hoklica za sedenje. Usplahiren susretom sa američkim predsednikom, ushićen dočekom i ambijentom, svoje oduševljenje nije krio.
Pomalo ometen ponuđenim dokumentom, drhtavom rukom je ipak stavio svoj paraf.
„Ma ko te pita šta sam potpisao. Jednom se dolazi do ove adrese. E, moj brajko, stiže ti do avenije Pensilvanija broj 1700!
I na ponjavu da su me posadili, nema veze. Dospeh do najviših visina što na svetu postoje.“
I ruski samodržac patuljastog rasta ugostio ga je u Kremlju.
U Kremlju, nego kako! I odlikovao ga je Nevskim, prvog Srbina posle Pašića! Za takvu čast vredi se pokloniti! Pokloniti i kleknuti, ako treba.
„Šta mi teško sagnuti se pred ovom političkom gromadom od čije se ruke trese cela Ukrajina. Strahuje svaki stanovnik istočne Evrope od Baltika do Bosfora. A ja? Evo me pred zidinama tvrđave vlasti od Romanovih do ovog mog domaćina, uzora i idola Vladimira Vladimirovića! Ja, mali iz Zemuna, oči u oči s njim, najvećim od najvećih! E, moj brajko, dokle stiže!“
Reče ovo sebi u bradu i celiva velikog Vladimira u ispruženu desnicu.
Sledeća stanica – predsednik Francuske. Poseta Parizu. Vrhunski nivo.
„Jel beše Jelisejska palata ili Jelisejska polja? Ma, svejedno mi je. Znaće ovi moji gde da me odvedu. Čeka me himna, zastava, špalir. Čeka me njegova Visost Emaniel Makron. I večeraću s njim. Ma, ješću što god da mi daju. I supu od kornjače, i žablje batake i presne ostrige. Šta god. makar mi zlo bilo. I piću svako piće koje mi ponude. Šta me briga što ne znam šta je. Kod francuskog predsednika se ništa ne odbija. I ako bude nekakva magareća izlučevina ili bilo šta slično, pa šta? Kazali mi, i to se tamo pije. Ako piju oni, more, piću i ja. U takvom se društvu ne probira. Kud svi Turci, tu i mali Muja, to jest ja. Eh, kad bi oni moji u Srbiji pojma imali kako to izgleda. Kakav je to doživljaj. Kakav prizor. Družiti se sa velikima. Sa silnima. Dokle stiže, moj brajko, brajkoviću moj.“
Priznajem, demontovao me je. Onom svađom s Maltežankom u Savetu bezbednosti.
Kakva smelost! Kakva hrabrost! Svaka čast.
Od sveg tog njegovog provoda, putovanja i gošćenja, šta Srbija dobija? Dobija, nije da ne dobija.
Dodeljeno joj je mesto u magarećoj klupi. Kad već magarce pominjem. Dodeljeno joj je mesto nedoraslog, nepouzdanog, mesto neprilagođenog, mesto države-parije. Ali, on za to ne haje.
Srlja iz poraza u poraz, iz gluposti u glupost, iz greške u grešku. Dogovara se, a ne ume da se dogovori. Pregovara, a ne ume da pregovara.
Obećava, a ne ispunjava obećano.
Popušta jedino pod pritiskom, suočen s pretnjom.
Čuje samo oštar jezik i zapovedni ton. Kako on prema slabijim, tako jači prema njemu.
Ko će ga takvog istrpeti još tri godine? Jedina je uteha što će tad biti definitivan kraj. Isteći će mu drugi mandat i to će biti to.
Osim ako, po ugledu na svog ruskog učitelja, ne promeni ustav i sebi ne omogući treću, četvrtu, petu kandidaturu.
Ni takav scenario, nažalost, ne smem isključiti.
Dotad, mogli bismo bar da prozremo njegovu limitiranost. Ograničenost. Nezrelost. I manemo se njegove jeftinoće.
Jeftinoće i kaćiperstva. Snobizma i uobraženosti.
Gledajmo da preživimo nekako. I da menjamo. I njega, i njegov mentalitet, i njegov režim, i sve što on predstavlja. Što pre, to bolje.
Inače... „Smijem se, plakat bih htio.“
