Viktor Ivančić, tekst za Peščanik.net, 7.4.2014.
Robi K. (IIIa)
Mama je bila kupila ona zrnca i ispekla je punu teću kokica. Onda je ona isula kokice u kafenu zdjelu i odnila ih je na stolić u primaću. Onda je ona ispekla punu tavu sjemenki. Onda je ona isula sjemenke u žutu zdjelu i odnila ih je na stolić u primaću. Tata je nju pitao: „Kako se ovo tačno zove, mišu? Sjemenke ili košpice?“ Mama je rekla: „Ja mislin, mačak, da ti je to isti k-rac!“ Tati je uletila lakša zbunjoza: „Šta bi to imalo značit?“ Mama je rekla: „Imalo bi značit da je dobro za grickanje!“
Onda su mama i tata dali si po gimi fajv zbog dobre baze. Onda su oni sili na trosjed isprid stolića i šteknili su televiziju. Ja i moja mala sestra Damjana smo igrali se na tapetiću. Ja sam vodijo bitku sa robokapima. Damjanica je barbiki oblačila vjenčanicu. Mama i tata su piljili u televiziju i pljeskali su sa rukama. Mama je rekla: „Oala koja napetost, čoviče! Ovo mi je veća drama od ijedne sapunice! Jel i tebi, mačak?“ Tata je rekao: „Napeto je do ludila, mišu! Nemoš prestat gledat!“ Mama je žvaknila jednu kokicu i rekla je: „Meni se već sad blago pripišalo od iščekivala!“ Tata je rekao: „I ja san pod streson, mišu! Ne znan oćul od uzbuđenja uspit dočekat rezultate!“
Mama je njemu rekla: „Pa pokripi se malo sa kokicama i sjemenkama! Jel znaš da imaš u frižideru i jednu pivicu?“ Tata je rekao: „Ne bi je tija odma načet! Ne znan oćel mi jedna pivica bit dosta dok dođu rezultati!“ Mama je rekla: „Mogla bi ako udreš malo discipline, mačak! Moš je drinkat na bićerine!“ Onda je tata pogledao prema tapetiću i doviknijo je: „Robi, Damjana! Aj dođite i vi sa nama čekat rezultate!“ Ja sam rekao: „A ne da mi se! Loto mi je masu dosadan!“ Tati je uletilo čudilo: „Koji loto, j-bate patak?“ Mami je isto uletilo čudilo: „Kakvi te loto spopa, sinak?“ Ja sam pitao: „Pa koje to rezultate čekate?“ Tata je rekao: „Rezultate suđenja za genocid!“
Ja sam piljio u roditelje sa tupilom od nekuženja.
Tata je meni rekao: „Šta blejiš tako? Nemoj mi reć da ne znaš šta je genocid?“ Mama je dignila livu ombrvu i rekla je: „Pa ideš već u treći razred, sinak! Nije normalno da dečko od devet godina ne zna šta je genocid!“ Tata je rekao: „Ne samo da bi to mora znat, nego bi već moga i prakticirat!“ Ja sam složijo mrgašku facu i rekao sam: „Naravski da znam!“ Mama i tata su značajski gledali u mene. Ja sam rekao: „Genocid je kad učiteljica Smilja da kontrolni iz matuše i svi u razredu popiju ase!“
Mama se nakeserila: „Je, malac, al to ti je preneseno značenje…“ Tata je rekao: „To ti je više, ka ono, fingurativno tumačenje… Al moraš znat tačnu definiciju!“ Ja sam pitao: „Koju definiciju?“ Tata je rekao: „Definicija glasi – genocid je ono šta su Srbi nama Hrvatima napravili u ratu! Tačka! Amen!“ Meni je opet uletijo nekužitis. Plus je onda i Damjanica dignila glavu sa zblentozom. Mama je tatu pitala: „Šta nas sad oboje blido gledaju?“ Tata je rekao: „A neam pojma koji in je klinac!“ Mama je rekla: „Ovako odoka mi se čini da je Damjana previše mala da bi to razumila, a da je Robi previše veliki da bi u to povirova!“ Tata je rekao: „J-biga bože, nismo mi krivi šta imamo dicu pogrešnog uzrasta!“
Onda sam ja pitao: „A kakvi se onda rezultati čekaju?“ Tata je rekao: „Pa problem je šta Srbi govore da je genocid ono šta su Hrvati napravili njima u ratu! Bereš? A ne ono šta su oni napravili nama!“ Mama je rekla: „Sad je to sukob dvi teorije! Razumiš, sinak? I onda mora sud odlučit koja je ispravna!“ Tata je rekao: „Tako da mi sad u teškoj napetosti čekamo rezultate!“ Ja sam pitao: „A šta ako su obe teorije ispravne?“
Mama je zinila: „Kako to misliš?“ Ja sam rekao: „Pa možda je genocid i ono šta su Srbi napravili Hrvatima i ono šta su Hrvati napravili Srbima!“ Tata je naperijo kažimprst u mene i podviknijo je: „Mali, nemoj srat! Neće mi niko u ovoj kući govorit da smo mi genocidni!“ Ja sam rekao: „Dobro, reka san možda…“ Tata je dreknijo: „Nema tu nikakvog možda! Ne može međunarodno pravo podnit dvi različite teorije genocida, čoviče božji! Koja ti je to glupa neznanstvena spika?“ Mama je rekla: „A da ne govorimo da se ne može dovodit u pitanje istina o domovinskom ratu! To ste valjda dosad naštrebali u školi!“ Ja sam uletijo: „Učiteljica Smilja je jednom rekla da istina ima dva lica!“ Tata je opet nanišanijo sa kažimprstom i rekao je: „Slušaj me, frzelinu, saću ti parabolizirat filozofa Hajdenauera! Ako istina o domovinskom ratu ima dva lica, računa se ono lice priko kojeg ti neću zalipit trisku!“
Onda su roditelji meni rekli da odj-bem u skokovima i igram se sa robokapima. Oni su nastavili buljit u televiziju i čekat rezultate. Plus su grickali kokice i sjemenke u teškoj napetosti. Samo mene je pukla žešća znatiželjnost. Zato sam ja pitao: „A zašto su ti rezultati uopće važni?“ Tata je zarežao: „Aj ne pizdi više! Rušiš mi komcentraciju!“ Samo mama je njemu rekla: „Ma skuliraj se, mačak, pa moramo ditetu objasnit!“ Onda je ona okrenila se prema meni i rekla je: „Važni su, malac, jer pošto se mora znat ko je u ratu bija čija žrtva!“ Ja sam pitao: „Zašto se mora znat?“ Mama je rekla: „Zato šta je to najvažnije! Da se opet pozovemo na Hajdenauera – ko nije mučenik, ostaje vječni učenik!“
Ja sam izbečijo oči kao da ne kužim bože tebe. Mama je počeškala se po ćiverici i rekla je: „Kako da ti to objasnim… Jel se sićaš kad si se ono lani brčija prid mulicama iz razreda i pokaziva in ožiljak na kolinu?“ Ja sam rekao: „Sićan se!“ Mama je pitala: „I šta si in tačno reka?“ Ja sam rekao: „Reka san in – pogleajte kako san odera kolino, ima mi ožiljak skoro pet centi!“ Mama je rekla: „Eto! Puvanderija si se da si ljuta žrtva i ranjenik! Normalna stvar! I šta si in još reka?“ Ja sam rekao: „Reka san – to me je onaj Kane Šteta gurnija, pa san pa niza skale! Jerbo je Kane teško govno i kurbin sin!“
Tata je uletijo: „Eto viš! Tačno si locira ko je agresor, a ko žrtva! I gotova priča!“ Ja sam rekao: „Ali nije bila gotova priča! Pošto san doda da san ja posli Kanu zdimija sa bovanom u glavu, pa on ima ožiljak na čelenki!“ Mama je cijuknila: „Nemoj me j-bat da si to reka?“ Ja sam rekao: „Jesan!“ Tata je rekao: „Stvarno si glup, u p-čku materinu! Ne znaš se ponašat pred porotom!“ Mama je vrtila sa glavom i govorila je: „Gospe blažena, koji degenerik…“ Ja sam pitao: „Šta? Zar nije bolje iznit punu istinu?“ Tata je podviknijo: „A zašto je bolje, majketi?“ Ja sam njemu mignijo i rekao sam: „Zato šta Kane Šteta nije Srbin!“
Onda su roditelji kikoćali se na trosjedu. Plus su govorili: „Aj dobro, nije nan mali totalni krelac… još ima dvi čiste u mozgu…“ Onda su oni opet piljili u ekran i čekali su rezultate. Ja sam dogibao do njih i pogledao sam u televiziju. Onda sam ja rekao: „Šta je ovo na programu, j-bate? Zvjezde plešu?“ Mama je rekla: „Igzaktli! A posli će bit neka serija!“ Ja sam pitao: „Pa kaće bit rezultati?“ Tata je rekao: „Ha, toš malo sačekat! Tek su advokatski timovi iznili dokaze! Sad sud zasjeda, pa će onda donit odluku! Računa se za oko godinu dana!“ Ja sam skriknijo: „Za godinu dana?! A vi se već namistili isprid televizije?“ Mama je rekla: „Naravski! Čim sud donese odluku prikiniće se program i daće izvanredne vijesti! Pašmo saznat rezultate!“
Ja sam gledao u roditelje sa turbo ošamutom. Onda sam ja rekao: „Zašto bi iko normalan sidija isprid televizije godinu dana?!“ Roditelji su prvo malo se meškuljozili. Onda je mama uzela tatu za ruku i rekla je: „Pa da saznamo presudu, već smo ti objasnili! Mene ova nada i napetost baš pune sa nekom životnom forcom! Jel i tebe, mačak?“ Tata je pomilkijo mamu po ruki i rekao je: „Je, mišu! Masu je bolje bit nabrijan, navijat za Hrvacku i virovat u povoljne rezultate ako nas je već zadesila ovakva sudbina!“ Mama je rekla: „Ja bez nabrijanosti uopće ne bi preživila ovo šta nas čeka!“ Ja sam podviknijo: „Ama koja vas sudbina čeka, j-bate? Da godinu dana visite isprid televizije?“ Tata je rekao: „Ne, glupsone! Nego da godinu dana jedemo samo kokice i sjemenke!“
