Draža Petrović, kolumna za ''Danas''
Slučaj Pambukovica počeo je izuzetno spontano – predsednika Vučića novinari su pitali o raznoraznim zahtevima iz Evropske unije u pogledu izbora, pa je predsednik Vučić želeo da kaže kako mu je svaka srpska zabit, u narodu poznatija kao vukojebina, važnija od političara i zahteva iz Evropske unije, ali mu je u trenutku kroz glavu prošlo da nije baš zgodno da kaže: “Meni je svaka srpska vukojebina važnija od tih likova iz EU!”
I onda je predsednik Vučić dugo razmišljao koji izraz da upotrebi umesto vukojebine, pa se setio Pambukovice, predivnog sela kod Uba, čije ime se u kolokvijalnom govoru često koristi ka pogrdna metafora kada neko hoće da kaže da je nešto bogu iza tregera, da se nešto nalazi negde gde je i bog rekao laku noć, zbog čega su meštani Pambukovice sa punim pravom besneli.
Hteo je predsednik onda da kaže: “Meni je svaka vukojebina, svaka Pambukovica važnija od tih likova iz EU!”, ali se setio da bi poređenje Pambukovice i vukojebine razgnevilo biračko telo iz Pambukovice, pa tako i glasače sa biračkog mesta Vukojebina, te je našao najbolje rešenje.
Rekao je: “Meni je svaki seljak iz Pambukovice važniji od tih funkcionera iz EU!”, dodavši preciznije da mu je svaki seljak iz Pambukovice važniji od poslanika Bundestaga Josipa Juratovića i sličnih likova.
Izgleda da sve ovo nisu shvatili dobri ljudi iz Pambukovice koji su bili oduševljeni što se predsednik sponatno setio Pambukovice, a ne recimo Čibutkovice ili slobodarske Pripizdine, pa su zvali predsednika opštine Ub i predsednikovog kuma Glišić Darka, da ga zamole da poruči predsedniku da su oni istog dana kada je predsednik pomenuo Pambukovicu na televiziji, spontano krenuli da kolju po kućama.
– Morao sam da ugasim telefon jer sam sinoć imao preko sto poziva meštana Pambukovice kad ih je Vučić pomenuo, zahvaljuju mu što su mu oni preči od kojekakvih belosvetskih prevaranata, rekao je Glišić, a gde bi drugo, nego za TV Pink, javni servis evropske Pambukovice.
I predsednik je, naravno, odlučio da se hitno uputi u Pambukovicu, gde su ga spontano dočekali, kako su preneli režimski mediji u ushićenom direktnom prenosu, jagnjići i prasići (zaklani) i svi meštani (nezaklani).
Sa predsednikom je bio i Mile Dodik u punom pojavnom obliku, kao i onaj Darko Glišić, koji je konačno mogao da uključi telefon.
Oduševljenje je bilo ogromno među Pambukovčanima i Pambukvčankama, a još veće među preživelim jagnjićima i prasićima iz Pambukovice, jer je predsednik rekao da on i Mile imaju višak kilograma, pa neće da jedu ništa osim kokica.
– Uh, dobro je, da je i Mile krenuo da jede pečenje, sigurno bi tražio repete, a mi bismo bili taj repete. Peživesmo braćo i sestre. Živeo Aca Srbin! – izjavili su za TV Pink ostaci nezaklanog stočnog fonda Pambukovice, zahvalni predsedniku što ih je zaobišao, dok su meštani bilo oduševljeni što ih je obišao. Dve različite emocije.
Najsrećniji je bio jedan meštanin koji je za Srpski telegraf izjavio: “Da vam kažem, od 1941. nijedan predsednik nije došao na ovu teritoriju” – mada ga niko nije pitao koji predsednik je 1941. obišao Pambukovicu, s obzirom da je Srbija, čiji je sastavni deo Pambukovica, prema do sada poznatim istorijskim podacima, u to vreme bila deo kraljevine, i moguće da nije ni imala predsednika. Al’ dobro.
Potom je predsednik obišao stadion Fudbalskog kluba Pambukovica, gde je šutirao penale i prvi put u karijeri promašio penal.
– Mnogo bolje mi ide košarka, to i studiram – uzdahnuo je valjda predsednik, malko ljutito, pa su meštani rekli da bi mu organizovali i šutiranje na koš ali nemaju košarkaški klub, već imaju samo fudbalski, ali će, ako treba, do sledeće predsednikove posete formirati Košarkaški klub Pambukovica. I bili su srećni što predsednik nije rekao da mu bolje ide ritmička gimnistika, jer bi onda morali da formiraju Klub ritmičke gimnastike Pambukovica, a nešto ne vole ni ritmiku, ni gimnastiku, kojom se bave samo kada jure prasiće po livadama.
Predsednik je onda odgovorao na pitanja novinara i pomenuo Malu Krsnu, rekavši da je iz Male Krsne samo jedan čovek registrovan da glasa u Beogradu.
– A oni ljudi što su snimljeni da ih dovoze u Beograd iz Male Krsne radi promene prebivališta? – pitali su ga novinari.
– Vidite, ljudi iz Male Krsne često vaskrsnu, pa se pojavljuju na raznim mestima, zato se Mala Krsna i zove Krsna, jer meštani vaskrsnu na jednom mestu, pa se onda pojave na drugom – otprilike je objasnio predsednik uz tradicionalni srpski pozdrav: “Mala Krsna vaskrs(n)e, vaistinu vaskr(n)e!”
Na kraju je predsednik obećao da će Pambukovica dobiti asfaltni put do Uba, koji će biti završen do Đurđevdana.
Meštani su bili oduševljeni, prasići i jagnjići baš i nisu, jer moš misliti, razmišljali su prasići & jagnjići, kako će izgledati tek svečano otvaranje puta Ub – Pambukovica, posmatrajući u ražnjevima.
– Hvala vam predsedniče! Mi sada više nismo vukojebina, kako nam tepaju zlotvori! Konačno smo postali vučićojebina! Živeo Vučić! – rekli su mu meštani na rastanku, veseli što će i oni moći uskoro putem do Uba, pa onda od Uba autoputem do Beograda, na glasanje.
Kad može Mala Krsna da vaskrsne na Voždovcu, što ne bi mogla i pametna Pambukovica.
