Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Prošle su, evo, dve godine otkad je najveća slovenska zemlja nasrnula na drugu najveću slovensku zemlju – vrlo zanimljivo shvatanje „slovenskog bratstva“ iz vlažnih snova smušenih slavjanofila balkanskih gubernija – a ova kolumna jedva da je nekoliko nedelja starija od tog pretprošlogodišnjeg februarskog događaja, jednog od onih koji redefinišu naš svet, i to svakako ne na bolje.
Prvih meseci života kolumne posvetio sam mnoge tekstove, možda i većinu, onome nedogodivom što se ipak dogodilo i što se događa i dalje, Ukrajincima neposredno i fizički, nama neposredno i psihički, a ostatku sveta... hm, tek ćemo videti kako, jer se čini da je igranka tek u fazi zagrevanja.
Posle su se tekstovi na severoistočne teme malo proredili, valjda je tako u naravi stvari, ljudima – ni onima koji pišu, a još manje onima koji čitaju – ne drži baš predugo pažnju ništa što im se ne događa neposredno pred očima i ništa što ih ne uteruje u neposredni, lični angažman sada i ovde, bez vrdanja.
Hajde da se makar mi ovdašnji ne lažemo, jer smo s ratovima iz devedesetih izgubili pravo na hinjenje naivnosti: ovdašnjoj su „tihoj većini“ i Vukovar i Sarajevo bili negde nezamislivo predaleko i vrlo brzo je odustala od ideje da o njima bilo šta zna, a kamoli neki Kijev ili Harkov, Mariupolj ili Donjeck.
Ne treba se zbog toga postepenog sklizavanja Ukrajine u drugi plan ni pravdati ni pepelom posipati, ali treba voditi računa o tome da je i to bilo i jeste deo računice kremaljskog hazjajina: ako već nije uspeo da slomi Ukrajinu na brzinu, krckaće je polako, vremena ima dovoljno jer mu je vlast večna a ionako ništa pametnije ne radi, a ima dovoljno i resursa, jer mu realno i ne treba ništa osim prebogatih izvora topovskog mesa i svih vrsta ubilačkog oružja – jedinog što je Imperija u svojim navodno zlatnim danima proizvodila i mnogo i dobro, a ni sad joj ta grana proizvodnje osnovnih protivživotnih potrepština ne ide loše.
Kako god pogledaš, ogroman je i težak ruski medved, dovoljno je da legne na tebe i ne mora ništa drugo da ti radi, ugušiće te pre ili kasnije.
Osim, naravno, ako ga neko ne skine sa tebe.
Nije da nema ko, nije da nema kako, ali je to veoma rizičan poduhvat u kojem su ulozi ogromni, teško da ima većih na svetu.
Jedino što je opasnije od skidanja medvedove telesine sa leđa Ukrajine jeste pristajanje na samoproglašeno medvedovo pravo da zalegne na koga hoće i kada mu se hoće. Jasno je to svakome koga ne mrzi da misli i ko ima čime da misli.
A gde smo „mi“ u svemu tome? Mnogi kažu i ponašaju se kao da bi rado legli pod medveda, verujući odnekud da bi ovaj bio nežan i pažljiv prema njima. Pružio bi zadovoljstvo i njima i sebi, ili ih bar ne bi previše bolelo da ga zadovolje, a još bi i dobili neku bombonu kao nagradu.
Ta, zar nije bio pitom i spram Ukrajine sve dok su, mnogo gde na svetu, pa i ovde, prva a mnogima i jedina asocijacija na Ukrajinu bile kvalitetne izvozne prostitutke, štancovane kao barbike visoke klase a prihvatljive cene?
E, tek kad je Ukrajina većinski poželela da bude nešto više i drugačije od toga, medved je počeo da reži.
A o pravoj njegovoj ćudi – rekli bismo zverskoj kad to ne bi bila glupa uvreda za autentične, četvoronožne zverove – možda ništa ne svedoči tako jasno kao ovo što se dešava u Moskvi upravo sada, dok nastaju ovi redovi, i za šta onaj koji ih ispisuje još ne zna kako će se završiti.
Nakon što je besramno ubio Alekseja Navaljnog, pa makar i samo tako što mu je pomogao da „prirodno“ umre mnogo pre nego što bi umro da se nije našao tamo gde se ne svojom voljom našao – Kremlj ne ume ili prosto neće ni da pusti da ga oni koji su ga voleli i poštovali dostojno sahrane.
Ne tek „privatno“, naravno, jer kvaziprirodna smrt javne i političke ličnosti zahteva javni i politički manifestacioni čin njenog ispraćaja; tako i nikako drugačije, ako su ljudi bar za mrvu više nego robovi. Pratite sve to, jer to nije pitanje samo za Ruse i Ukrajince, nego i za nas, sasvim neposredno, baš ovde, baš sada, baš odmah.
