Piše: Svetislav Basara
Nacionalisti su na svom terenu, tj. svoji na svome, kad su „duboko zabrinuti“, najčešće nad „nacionalnim opstankom“ ili kad se smrtno ozbiljni pozivaju na vladiku Rada i Sv. Nikolaja. U takvim situacijama se, uz odgovarajuću HTZ opremu, daju podneti u malim dokazima. Ali kad ta sorta pokuša da bude duhovita, onda bude spasavaj se ko može.
Jednoj takvoj duhovitosti pre dve večeri mogli su prisustvovati posetioci hercegnovskog karnevala, valjda srpske mimoze, na kome je svečano spaljena lutka s likom Andreja Nikolaidisa, zasigurno najboljeg crnogorskog pisca (obaju tamošnjih jezika). Osim što je sjajan pisac, Nikolaidis je i izvanredan novinar, autor bez dlake na jeziku, koji j-be pa rastura ni po babu ni po stričevima i koji se jednako kaustično duhovito sprda i sa srbskim i sa crnogorskim nacionalističkim budalaštinama.
Šta ti je sindrom malih, ali bitnih razlika. Uvek mi bude milo i sve se udaram šapicama o grudi kad nacionalisti u Hrvatskoj - ili npr. sada u Crnoj Gori - naprave neko toliko bedno sranje od kakvih se uzdržavaju čak i srbijanski nacionalisti. Štaviše, lutkarskih predstava što se tiče, u Srbiji mnogo gore prolaze srpski tirjani i njihovi pobočnici nego srbski opozicionari ili, daleko bilo, pisci.
Iako i sama popreko gleda na srpske tirjane, moja neznatnost još poprekije gleda na nosanje tirjanskih lutaka obučenih u robijaška odela, koje skupa sa širokim repertoarom seljačkih konceptualističkih performansa opoziciju prikazuje kao skup lakrdijaša, što u suštini i jeste. Tirjani se strmopižđavaju i na izborima - ili u revolucijama - karnevalizacija tu ništa ne pomaže. To se stručno zove „j-banje na prazno“.
Šta je, dakle, bilo duhovito na hercegnovskom spaljivanju Nikolaidisa? Pre svega, kartončić nad lutkinom glavom na kome je pisalo „Androser Nikolaidesratis“, što se pokazalo korisnim jer bi u suprotnom - zbog primitivne izrade lutke - hercegnovski Vlasi mogli pomisliti da se na festivalu spaljuje malo ugojeniji Njegoš s naočarima, na koga je marioneta veoma ličila.
Šta je još bilo duhovito na Andrejevom spaljivanju: Kako šta? Karnevalsko Sudsko vijeće, odeveno u prnje iz lokalnog amaterskog pozorišta, čiji je jedan član/-ica pročitao/-la optužnicu: „Ovaj dželatov šegrt, produkljanski Grk, predstavnik savremene fekalne crnogorske književnosti je udesetostručio dozu smrada da bi skrenuo pažnju na sebe. Dok neki pišu mastilom, on piše vlastitim prolivom.“
Sve se nešto mislim da je prava šteta što je đedo Amfilohije - koji takođe nije bio s raskida da koristi takav rečnik - premetnuo svetom pa nije bio u prilici da svoja duhovna čada miropomaže, pomazi ih po glavi i da im kaže: aferim, junaci. Ali ništa zato. Tu je Joanikije, koji je „vlastan“ predložiti Sinodu da spalivače muških veštica odlikuje ordenom Sv. Save.
