Teofil Pančić, kolumna za nedeljnik ''Vreme''
Mea culpa: nisam nikada gledao Beli lotos, seriju o kojoj sam uglavnom čitao i slušao sve najbolje. Nije da nisam hteo nego ne postizava se. Tako mi promače prva sezona, pa druga, a sad vidim da neću gledati ni treću. Ovaj put namerno, jer zašto da gledam nešto odakle su isterali (ruskog a) našeg Miloša Bikovića, a da se ovaj nije ogrešio ni o jednu tačku ugovora – nije ni stigao da se ogreši sve i da je hteo, to je poenta – sa uglednim i moćnim HBO.
Svi valjda znate tu priču: ukrajinske vlasti zamerile su HBO-u da, dok Ukrajina strada pod ruskim ognjem i mačem, oni u svoj popularan proizvod inkorporiraju zgođušnog Srbina koji je ruski zaslužni umetnik i megastar, a još ovamo “podržava genocid” i druge strašne stvari koje razgoropađeni moskovski Golijat čini svom nedužnom južnom bratu Davidu – samo zato što ovaj ima čvrstu nameru (a bogme i puno pravo) da mu postane više onako nekako zapadni brat.
E sad, tu se postavljaju dva pitanja: 1. da li je optužba iz Kijeva zasnovana na istini; 2. da li je to, sve i da je tačno, validno opravdanje za isključenje jednog umetnika iz umetničko-industrijskog procesa za koji je već bio “kaparisan”?
Kijev svoju optužbu nije potkrepio praktično nikakvim dokazima, jer tih dokaza po svoj prilici nema. Nije poznato da je Biković od prvog dana ruske invazije izjavio bilo šta što bi se moglo shvatiti kao podrška ratnim osvajanjima i razaranjima. To je ono što Biković NIJE učinio, ali s druge strane, stoji da Biković, sav ponosan, JESTE dobijao medalje od kremaljskog tiranina, da jeste miljenik desno-nacionalističkog kulturestablišmenta, od Nikite Mihalkova nadalje, i da je u bezbroj prilika okolo rasparčavao onaj “panslovenski” narativ koji Putinovoj Rusiji služi kao sladunjavo pokriće za hegemonističke akcije svih vrsta, tj. podupire njenu “meku moć” a posredno bogme i onu “tvrdu”. Razume se da se sve to u Ukrajini jako dobro zna, a to što mi u Srbiji u Bikoviću vidimo samo jednog simpatičnog srcelomca i mangupa koji je uspeo u ogromnoj Matuški, to je samo naša stvar. Što se samog Bikovića tiče, njegovo je pravo da zastupa šta hoće, ali mora da zna i da to može imati posledice. A šta je s pričom da “ne treba mešati umetnost i politiku”? Budimo realni: niko neće izbrisati velikog i značajnog umetnika i njegovo delo iz kulturne baštine čovečanstva “samo” zato što je ovaj možda bio politička budala ili hulja. Primera radi, ni izraelski moratorijum na Vagnera nije mogao trajati večno… Ali će zato jedna kompanija za masovnu proizvodnju kulturno-zabavnog sadržaja lako odlučiti da se odrekne usluga jednog egzotičnog sporednog glumca kojem većina gledalaca Belog lotosa nikada ne bi ni zapamtila ime. Šta ih košta, materijalno ili moralno? Svakako mnogo manje nego da ih sutra boli glava zbog njegovog pojavljivanja.
Ali, nije li to jedan od primera one grozne “cancel kulture”? Hm, i jeste i nije. Ne treba da zaboraviti da je Kevin Spejsi otkazan iz House of Cards zbog nedokazanih, a u međuvremenu i sudski odbačenih optužbi, a da je Random House otkazao memoare Vudija Alena zbog optužbi koje su još odavno odbačene. To je monstruozna i štetna strana cancel kulture. S druge strane, Biković nije “podržao genocid u Ukrajini” ali je podržao i još podržava one koji ga sprovode. Možda to u Srbiji nije tako ogroman greh, ali ima gde jeste. Da i ne govorimo o tome da Spejsi i pogotovo Alen postoje na svetu samo u po jednom primerku pa ih se možemo lišiti samo na vlastitu štetu, dok Bikovića u Belom lotosu, izvinjavam se, može da zameni i Marko i Janko.
A kakav je moj lični, takoreći privatni filing povodom ovog slučaja? Iskreno, najbliži je ravnodušnosti. Ne bi me bacilo u nesanicu ili moralističku histeriju da je M.B. dobio i odigrao tu ulogu, a ne mislim ni da mu je nanesena ogromna nepravda time što su mu pokazali vrata – jer je baš to odavno prizivao. Dakle, ništa, idemo dalje za iste pare, a Putin sigurno ima još odlikovanja u fioci. A možda bi mogla da se snimi i ruska verzija Belog lotosa?
Nego, ima nešto drugo što je neočekivano pojačalo moj veoma star utisak o izvesnoj neautentičnosti koja kao da se smestila u srži Bikovićevog lika i dela. Naime, kako baš i nisam fan, o njegovoj biografiji nisam znao ništa. A sada čitam njegovu tužnu životnu priču, u kojoj glumac kaže i ovo: “Odrastao sam u zemlji razorenoj ratom. Kada sam imao jedanaest godina, dane i noći sam provodio u skloništu dok je bombardovana moja zemlja i moj rodni grad. Takvu pustoš nikad nikome ne bih poželeo.”
Strunio sam se nad ovim potresnim rečima pitajući se gde li je mučenik rođen – u Sarajevu ili u Vukovaru? Kad ono, ceo Gugl tvrdi da je rođen u Beogradu! Jbt, da li je to onaj isti Beograd u kojem sam i ja proveo sve dane i noći famoznog NATO bombardovanja?! I da li Biković stvarno misli da se to njegovo (i moje) iskustvo može suvislo uporediti sa razaranjem ukrajinskih gradova? Drugim rečima: da li nema pojma o čemu priča ili svesno laže da bi udovoljio jednoj popularnoj samoviktimizacijskoj legendi?
