Teofil Pančić, kolumna za ''Danas''
Zašto svaki klovn sa totalitarnim sklonostima bilo koje vrste mora da se natovrže na seks? Šta to ima baš u seksu što im toliko smeta?
Bilo da je u pitanju brbljivi pijanac iz lokalnog bircuza ili moćni diktator ogromne zemlje, svaki takav/svaka takva obavezno u seksu vidi nešto subverzivno, opasno po narod i državu, a naročito po neiskvarene duše naše dece i omladine.
Za koju bi, je li tako, bilo poželjno da što duže veruje da decu donose rode.
Recimo, bar do tridesete godine života, a onda bi polako i oprezno mogla da im se otkriva užasna istina.
Ali dozirano, da se ne istraumiraju previše.
Postoji apokrifna priča o legendarnom filmskom režiseru, inače Britancu, koji je tek kao uveliko sredovečan i odavno oženjen čovek pukim slučajem saznao da žene imaju menstruaciju.
Naime, nikako mu nije bilo jasno zašto jedna glumica tog dana ne može da snima scene u bazenu, dok mu ova nije podrobno objasnila tu začkoljicu.
Priča je možda izmišljena, ali joj oreol verovatnosti i autentičnosti daje režiserovo odrastanje u (post)viktorijanskom miljeu više klase.
Mora da je, siromah, bio „dobro dete“, pa nije potajno nabavljao dirty books. Da jeste, bio bi mnogo upućeniji u činjenice života.
Ipak, čak i ako znate sve to i još mnogo toga na tu temu, ništa vas ne može pripremiti na vest da je nešto što se naziva Sindikat zaposlenih u policiji zatražilo od svih gimnazija u Srbiji da se izjasne imaju li u svojim lektirnim programima roman Dobrila Nenadića „Dorotej“.
Zašto?
Jer je to jedno takoreći pornografsko štivo koje bi moglo da veoma štetno deluje na našu decu (15-19 godina starosti?!) i ohrabrilo ih da krenu stranputicom seksa, droge i rokenrola, da prihvate nama tuđe vrednosti, pišu latinicom, prestanu da poste i da se pričešćuju, prodaju Kosovo sve sa Metohijom za tepsiju pite i ko zna šta još.
Dobro, ne piše baš tim rečima, ali to je sukus iliti suština.
Čuvši vest o ovom saopštenju, prvo sam pomislio da je Prvi april baš poranio ove godine, valjda zbog blage zime.
Mislim – „sindikat policajaca“ koji se bavi moralnom nepoćudnošću književnih sadržaja?!
Pa, toga nema ni kod Basare ni kod Bulgakova… Tja, zemlje „dobre za pisce, ali teške za čitaoce“ (Viktor Jerofejev) prepoznaju se upravo po tome što u njima stvarnost kad-tad prevaziđe svaku satiru ili grotesku.
Uzgred, ono „dobre za pisce“ važi samo dok ih ne smaknu.
Za one sa jeftinijim ulaznicama, napomenimo da je „Dorotej“, roman koji je od jednog do tada manje poznatog pisca iz tzv. unutrašnjosti načinio instant-klasika, objavljen negde u osvit osamdesetih, i da je bio em vrlo čitan i omiljen kod publike, em hvaljen od kritike.
Nije preterano reći da je bio svojevrsna književna senzacija ranih osamdesetih i da ga je s tog trona zbacio tek „Hazarski rečnik“.
Publiku je osvojio, pretpostavljam, umešno romantizovanom pričom o srpskom srednjovekovlju (to je tada postajalo seksi tema), a ne „erotskim scenama“ kojih jedva da ima.
U onoj koju su sindikalizovani policajci podvukli crvenim plajvazom, monah prisustvuje (a ne učestvuje u) seksualnom prizoru i to ga uzbudi te „dvaput svrši“. Ju, ju! I monah je, naime, biće od krvi i mesa, i ništa ljudsko nije mu strano.
Kada se „Dorotej“ pojavio i ubrzo proslavio, naravno da sam ga nabavio i pročitao. Imao sam baš nekih šesnaestak godina, pravo mlađe gimnazijsko doba.
Narečene scene se uopšte ne sećam: kome je bilo do seksa u književnosti, imao je na raspolaganju napretek kud i kamo paprenijih sadržaja.
A kako je tek danas, sa internetom i drugim čudima, ne treba objašnjavati.
Koliko morate biti otkačeni da pomislite da je klincima potreban ubogi monah Dorotej da ih uvede u zone greha i užitka?
Uostalom, seks i sve oko njega ionako zaokupljaju oko 97 odsto svih njihovih misli.
S druge strane, možda su sindikalzovani policajci u pravu?
Evo, ja sam u nežnom životnom dobu pročitao „Doroteja“, i eto me gde sam sad, šta pišem i za koga, sačuvajbože.
A sve bi verovatno bilo drugačije da sam se kao čitalac zaustavio na onoj „ne, nemoj mi prići“.
