Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''
Nije tajna: sva merenja ukazuju na to da nam je vazduh veoma, veoma zagađen. Važi fizički koliko i mentalno, bukvalno koliko i metaforički – ali, kako biva, nema te činjenice oko koje se možemo okupiti i složiti da je činjenična.
Ovo je priča o dečaku koji je, sameravajući činjenice i pokušavajući da ih obnaroduje, izvukao deblji kraj.
Šta tu ima novo, nije li nam to odavno opšte mesto folklora?
Pa, zanimljivost je u tome što spomenuti dečak nije osoba, a svejedno je nagrabusio od glave do pete (iako ima samo glavu).
Znate onu scenu u „Srećnim ljudima” kad Aranđel objašnjava Loli da se njen otac drao na crtani film? Kaže, ja mu lepo skuvao kafu, sipao rakijicu, pustio crtaće, kad ono – viče na Paju, ti si kriminalac, ti si lopuža, vrati mi pare! „Ma ko da mu vrati pare?” „Paja Patak da mu vrati pare!”
Mislim, ne mari ni ako se ne sećate, pustiće seriju RTS još dvesta puta, pa ćete obnoviti gradivo.
Dečko koji je neprisutni akter megdana što se zgodio u jednom taksiju isto tako je tek crtež: on, naime, po prestonici s led-ekrana saopštava kako dnevno stojimo s kvalitetom vazduha. Kad je gadno, bude crven.
Kad je najgadnije, bude ljubičast. A kad je dobro, onda je zelen.
Razume se simbolika, je li, zeleno, ekologija, mada je to uvek bio simpatično simptomatičan izbor, jer imamo izreku „pozeleneo od muke”, pa nekako primam s rezervom lepe vesti od dečkića zelenog u licu. Sreća pa nikad ne zatraje: sačekaš dan, dva, i opet ga vidiš kako crveni od ljutnje.
I postane neprimetan, jer se savršeno utopi međ iste takve sugrađane i sugrađanke. Imaju i zašto ljuti biti, onoliko; ova kolumna je, kao i ostale, svojevrsni inventar razloga.
Ali jedan ljutaš iz tog je fundusa, pri raskošnom izboru, izvukao ni manje ni više no ovog nacrtanog momka, tako žučno da sam se, na licu mesta zateknut i zatečen, pobojao da će zaustaviti vozilo i izaći da mu zune pljusku po ionako ucrvenjenim obrazima.
Kad uđem u taksi, uvek mi je na pameti onaj skeč Miloša Milakovića kad dobije napad panike pokušavajući da se suzdrži od klasik-pitanja „ima li posla, taksista”.
A opet, valja nekako prekinuti prijatnu tišinu, da mi se vozač posle ne bi mikroosvetio putem takođe klasik-scene gde ti kažeš „evo, stanite ovde”, a on sto metara dalje kaže: „Ovde?”, pošto svi kad kažemo ovde u stvari mislimo na sto metara dalje.
I ja, šta ću, da izbegnem jedan – posegnem za drugim klišeom: vremenske prilike. „Baš je dobro što sad imamo klima-uređaje, ponekad se pitam kako smo uopšte živeli bez njih, ono ranije.” Kunem se, to je otprilike sve što sam rekao.
Majko mila, šta je sve ovih dana šibica i šta je sve poliveno benzinom.
Šta kako smo živeli, kaže, kakva je to propaganda, kao da su sad leta vrelija nego nekad a zime manje hladne, to je priča za idiote, ej bre, kažu na vestima „ovo je najvreliji dan, oboren je rekord iz sedamdes neke, šta ti to govori, ako imaš mozga da misliš?
Ćutim, misleći (mozgom koji valjda imam) da je pitanje retorsko.
„Je li, šta ti to govori?” Sad već ćutim iz neverice: čuo sam za meteoropatiju, ali šta sam zgrešio da me voze nagoveštaji meteoropsihopatije.
„AKO imaš mozga”, sledi strastveno objašnjenje, „to znači: bilo je i pre vrelih dana, a sad je samo JEDAN vreliji.
Nije leto 15 dana avgusta, alo, rođače, leto traje mesecima! Evo, gle ono tamo, onaj što nam kao saopštava kakav je vazduh, propaganda za debile.”
Pogledam: mučeni dečkić pilji u nas, postiđenih obraza. „Ne kažem tebi lično, mislim… ”, dometne načas tiše moj sabesednik, setivši se samilosno da sam možda i ja, usled deficita vijuga, žrtva lažovstva ovog avatara lobija za merenje kakvoće disanja.
Nije potrajalo.
„To je bre pomodarija, saaad je kao zagađeno, od čega je zagađeno, šta pa mi proizvodimo, koju industriju imamo?
Vozim sto godina, ujutru kad izađem ovamo (ne znam koji kraj grada spomenu) ne vidiš ništa od magle pre dvaes godina, uvek je bilo tako, ali neee, SAD mi nacrtali ovog picopevca, kao, SAD je zagađeno. Kažem ti: propaganda za debilčine, ovi ljubitelji zelene grane, oće topao radijator a ne bi da se loži ovo i ono.”
Moj zabezek već je bio predubok da bih iz tog bunara išta zucnuo: koliko shvatam, čoveku ne smeta sopstvena tvrdnja da smo se gušili oduvek, nego ga jedi što je to postalo tema. „Stanite ovde”, rekoh jedva, sto metara pre ovde.
Naravno, Garac u onoj sceni nije vikao na Paju.
Vikao je na onog što ga je zapravo unesrećio. Aranđel to nije ukačio.
Otkako smo postali nesrećni ljudi, ta se praksa kanonizovala.
Dole pobuna, živelo istresanje! Samo… ako se Dečko Disač uguši, ko će crveneti umesto nas?
