Marko Šelić Marčelo, kolumna za ''Danas''
Vazda bilo: ono čega nema, što se neće ili se ne sme – zameni se i nadoknadi nečim drugim. Stevija umesto šećera. Soja umesto mesa. Igara umesto hleba. Nestorović umesto znanja iz osnovne, opšte orijentacije u prostoru i vremenu, svih pet čula. Oslobađajuća presuda onima koji su s razlogom smatrani Ćuruvijinim ubicama umesto... dinara na Kosovu? Auh. Ček, bre, šta?
Da, izgleda da je tako: da se zna da nismo zalud potomci slavnog prezimena Nemanjića, zamenjujemo svoja nemanja nekim drugim nemanjima. Neće biti naše valute u našoj južnoj pokrajini (koje, vele najzliji jezici, takođe nema kao baš nečega našeg) – ali to ćemo zatrpati vešću da nema ni pravde.
Slavko Ćuruvija ubijen je po drugi put, presudom koja je donesena pre mnogo meseci a saopštena tek sad.
Nije najjasnije koja crna vest tu treba da potopi onu drugu, ali taktički se računa na nekakav đuture-efekat: saopštiš pacijentu više dijagnoza odjednom, pa mu ostaviš da bira od koje će da umre.
Uslovno rečeno, naravno, jer zombija smrt ne sekira, on si zna tajnu večnog neživota: dato mu je bauljati unaokolo zauvek ako se pristane na ukidanje razuma. A mala je to cena za milinu večnog bauljanja.
„Osvetiću se Ćuruviji kad-tad“, izjavio je svojevremeno izvesni ministar informisanja.
I evo, dočekali smo. Poznato je da su zlopamtila najstrpljiviji ljudi na svetu. Ključ je u pamćenju. Zlopamtilo će uvek trijumfovati nad onima koji ne pamte ni dobro.
Prvi među nejednakima najviše je nejednak baš po toj osobini: On, naime, pamti, i time se uzdiže nad masom koja stalno uzdiše, ali sve zaboravlja.
A On tefteri, beskrajno pomno memoriše svaku ličnu čežnju za vendetom, čeka da se stvari istutnje i onda isporuči svaki sebi obećani ćef podlosti.
Kad je jednom ustanovio tu kolektivnu slabost senilnosti, instalirao je dodatne instrumente higijene nesećanja: mediji zaduženi za telehipnozu staraju se o tome da široke narodne mase ne mogu da se sete ni šta je izjavio prekjuče, kamoli neke tamo 2013, kad je rekao da će podneti ostavku ukoliko Ćuruvijini dželati ne budu privedeni pravdi. Sličnu stvar rekao je još mnogim povodima, a raja nikako da upamti: taj čovek ne podnosi ostavku nikad.
Ne podnosi je organski. Tako isto ni ovi oko njega naprosto ne mogu da podnesu ostavku, ni svoju ni njegovu. A i što bi se time bavili kad je nepodnošljivost koju tvore narodu očigledno podnošljiva.
Ili ipak nije? Ima naznaka da zapravo nije, samo ne na dobar način. Nisam tek tako spomenuo Nestorovića na početku.
Njegov rezultat od pet posto na izborima bio je veliko iznenađenje, svima pa i meni: u ekosistemu ovdašnjem, mislio sam da će uzeti jedno dvaes. Jer on nudi jednu veoma, veoma traženu robu. Nudi utehu. Presto za prvosveštenika sluđenih bio je tako zjapeće nezauzet, prizivajući odgovarajućeg kandidata.
Primetio je to i sam Predsednik: premda mu je ta pozicija izuzetno mila, odigao se u više sfere predatorstva i izgubio deo parohije.
Pošto su mu, u procesu društvene evolucije kako je on zamišlja, prirodni plen s vremenom postali oni dovedeni u stanje potpunog nemišljenja, trebalo je nekako zbrinuti one koji još misle da misle.
Smisao je postao nekonkurentan na tržištu onog momenta kad je postao isuviše gorak da bi sadržao i u sebi zadržao išta utešno; pojavila se potreba da se nečim zameni.
Rešenje se samo nametalo. Na teren je, s fanfarama i konfetama, utrčao utešni besmisao.
I tako se nepodnošljivo, za mnoge, ponovo amortizovalo u podnošljivo.
A doktor je doktor, ume da konstatuje simptome. Vidi on šta je, ljudi tužni nesrećni a i dalje uvereni da su super i da nikakvog učešća u svom udesu nemaju, o kakav savršen prostor za sedlo. Opasalo se samo, što ne zajahati.
Na primer, ako se pokaže da su neki ljudi potpuno imuni na tonu informacija o zagađenju, na zvanične statistike o smrtnosti od štetočinstva koje pravimo nebrigom te vrste – naravno da će na keca popušiti priču da nas neko prska iz aviona.
Sve srodne pojave odigravaju se po istoj jednačini: poput mnogih gurua i šamana što ti za pare stave ruku na rame i kažu čarobno „nisi ti kriv/a“, doktor nudi lek nad lekovima – utehu. Onima kojima stvarnost odavno nije gostoljubivo mesto, koji su posumnjali u apsolutno sve, on kaže: sve vreme ste bili u pravu.
Ništa što ste ikad znali u stvari nije tačno. Niste ludi. Naprotiv, vi ste jedini koji kapiraju.
Tako funkcioniše jevanđelje po Nestoru.
Ono čega nema, što se neće ili se ne sme – zameni se i nadoknadi nečim drugim. Vazda bilo – ali više nije.
To je za amatere. Mi imamo zalihe međusobno zamenljivih nemanja.
