Ljubodrag Stojadinović, kolumna za portal N1
Još je srpska Ledi Magbet, počivša Mira Marković, videla strane službe svuda oko sebe kako ruše njen savršeni svet.
Naređivala je smaknuća ljudi koje je mrzela, to su bile njene slobodne političke aktivnosti. Najvažnije mete, Ivan Stambolić i Slavko Ćuruvija, ustreljene su kao žrtve mahnite vladarske požude.
Njena slučajna ostavština, čovek nepoznatih svojstava i namene Aleksandar Vulin, danas je Vučićev Suslov i Ježov u istoj koži. Osim onih koji su opravdano odsutni, još je ovde čitava posada istog pakla. U tom hadu ima i novih kreatura i drugih utvara, to je najviše što smo dobili tokom dugih godina. Ali prinove takve vrste još dolaze.
Strane službe, kao izrazito uporno ali glupo objašnjenje za sve loše što se događa, a malo toga je dobrog, stalno su u punim ustima vladara. Ta sila iznad svake sile, nevidljiva i neuhvatljiva, radi šta joj se prohte po Srbiji, sa namerom da upropasti njene feudalce, pre svih. Pa ako nema njih, nema ni države, poznate po tome što je nastala zajedničkim snagama dinastija Nemanjića i Vučića. U slavu te istorijske simbioze moći podignuti su spomenici, na kojima se lako naslućuje da su obe dinastije iz istog semena.
Naslućujući ličnu moć koja teži da bude beskrajna, strane službe sa Zapada bi nekako da uškope vrhovnog i smeste ga u granice gde bi morao da pripada. U međuvremenu, naši su životi osakaćeni, iščašeni i manje-više proćerdani, uz kolektivnu nelečenu psihozu koja bi mogla jednoga dana da se otme kontroli. Neko je rekao da smo svi mi poludeli, ali nismo svi predsednici.
Strane službe računaju sa našim kolektivnim oštećenjima i smatra se da rade protiv onih koji su nas oštetili. Ali i protiv nas, koji smo to dopustili da našom duševnom bolnicom upravljaju najopasniji bolesnici.
Prva pratilja vladara i članica neodoljivog vladajućeg dvojca, notorna Ana, nije mogla da se odupre jakim odlivima strepnje od stranih (zapadnih) službi. Više puta je objašnjavala šta to one (službe) nama čine, i šta će tek učiniti. Ali, one to ne rade same, već uz pomoć srpske opozicije, „koja rovari protiv svoje zemlje tražeći poništavanje kao suza čistih izbora“, a njeni su pripadnici „podguzne muve“ Zapada, ali pre svega njegovih službi.
Parabola sa podguznim muvama pokazuje vidan leksički iskorak druge članice vladajućeg para. Reklo bi se da podguzne muve dolaze iz bogatog životinjskog sveta. Njihovo mesto povremenog sletanja i upuzavanja može da bude delikatno, ali ugodno za njih. One naprosto vole da budu tamo.
Moguće da je Ana na stranačkim uzorcima proučavala život i navike tih divnih stvorenja, bila njihov dreser i gospodar. Kao omamljeni ljubitelj gospodara možda ima delikatna iskustva boravka u takvim ili sličnim regijama, uz sve pogodnosti koje takve ekskurzije donose.
I pored svih strahova, paranoja i ovdašnjih protivšpijunskih odreda, nijedan zapadni tajni agent nije uhvaćen kako uvodi ovdašnje izdajnike u zapadne podguzne predele. Neki špijuni su navodno uhvaćeni pre neki dan, (četvoro). Niko od njih nije stranac i nije poznato šta su i za koga radili. Dejan Ilić u Peščaniku kaže: „Samo idiot može da poveruje da su u Srbiji potrebni špijuni da bi se nešto saznalo.“
Najveća tajna su idioti na vlasti, ali ona je davno otkrivena. Ako Ana zna nastavak tajne, pošteno je da je saopšti. Kad muve krenu, one nemaju dovoljno senzora da prave razliku između stranih i domaćih guzica, moglo bi se reći da je to ista stvar. Dotični gluteus ili pribor za sedenje sa svim pripadajućim delovima između i okolo svako ima. Tako da je tehnička premijerka, mada ekspert, možda u zabludi povodom specifične anatomije neprijateljskih dupeta i čula mirisa posebne vrste srpskih muva.
Behu uhvaćeni pa pušteni i neki ruski špijuni. Šta bi oni u tajnim misijama mogli da saznaju o Srbiji osim da vežbaju na prijateljskom tlu. Zar nije A.Vulinu zakačena medalja u Kremlju za poslove prijateljskog obaveštajnog rada. To jest, izdajničkog sa naše rodoljubne tačke gledišta, po kojoj bi dečko uzgajan u Mirinoj cvetnoj bašti morao da robija. Ali neće, jer on protiv ove zemlje radi u ime gospodara. Ali ne kao muva iz Aninog terarijuma, već kao ozbiljniji patriotski oblik podguznog života.
Sve ovdašnje tragedije izazvale su „razne službe“ da bi destabilizovale Srbiju. To je prekjuče rekao Branimir Nestorović, novi fenomen u političkoj menažeriji vladajuće klike.
Uzdigao se kad je lekarski poziv zamenio estradnim šarlatanstvom, klovnovskim nastupima i svemirskim komendijašenjem. Antivakser, vanzemaljac, ravnozemljaš, u višegodišnjem sukobu sa ljudskim razumom. Njegovo političko uzdizanje je senzacija za jedan dan, vladaru je bio potreban takav guru grupe čudaka koji u javnom prostoru opstaju kao izvor paralelnog ludila.
Sa navednemi svojstvima i mnogima koja nisu u ovom inventaru, oni su prirodni izraštaj na telesini vladajuće srpske politike. Svojom izjavom u službi vladara – da su pokolji u maju prošle godine delo nekih službi – Nestorović postaje opasan socio-politički eksces. Dobio je javni prostor, isti onaj prethodno inficiran njegovim misaonim ispadima. Njega će tvorac možda upotrebiti samo jednom da bi ga ponovo vratio među cirkusante. Ili će tamo završiti obojica, kao klovnovi ili nakarade, svejedno. Tajne službe rade na tome.
