Presuda je doneta: niko nije kriv i nema ubice. U zemlji savršenih zločina, Slavka Ćuruviju je ubila sila iznad svakog suda. I sad je javni govor zaista po život opasna delatnost u kojoj su glasnici lake mete. Koga strelci izaberu – to mu je. Oni određuju granice slobode i straha od nje.
Pre pokušaja da krenemo za logikom mahnitog tiranina, možda na ovom mestu ima makar malo prostora za poeziju. Kakvo je to stvaralaštvo iz tanane duše jedne poetese i šta ga pokreće, neka bude i na vama da ocenite. Traganje za tajnama jezika u pesničkom zanosu, daje priliku bilo kome da se oproba u oblasti za koju su potrebne muze i posebno nadahnuće.
Evo samo jedne strofe iz zamašog opusa: Dok si rukom lutao po mojim leđima, vratu / Pretvorila sam se u mali oblačak / I lebdela, lebdela kratko / na užarenom nebu./ A onda se probudila na trosedu / zgrčena u obliku fetusa / želeći da zadržim tren /. Dok si sedeo u svojoj fotelji. / ćutao i bez tona pratio tenis. / Samo da mi ne narušiš san./
Sva ova lirika izašla je iz cvetnog uma Nade Hadži Perić, sutkinje apelacionog suda. Stihovi su pozajmljeni iz njene nove knjige koja ima prezentsko – futuristički naslov:
„Započeo ciklus dogodine.“ Kad se odmara od navirućeg poetskog nagona kome se ne može odoleti, ona predsedava sudskim većem koje je oslobodilo ubice Slavka Ćuruvije. Osoba se inače bavi pisanjem od 2015. Piše pesme, priče, putopise i sve što joj dođe. Ali, poeziju, pre svega o ljubavi i otadžbini i dubokim osećanjima za patnje Srba. To su njene izabrane teme.
Bilo bi naopako svako osporavanje ideje časne sutkinje ( ili sudinice) da piše i objavljuje. Uostalom trivijalna poezija nije retkost, neki su ljudi sa dve tanane zbirke rimovanih umotvorina postali akademici, dakle anonimni besmrtnici. Mada nikome nisu potrebni, oni sede u kabinetima one velike zgrade i više ne pišu ništa, jer su već sve napisali.
Nada Hadži Perić, međutim obećava da najplodnije vreme njene tvorbe tek sledi. Ona se u lirskom preobražaju već pretvorila u mali oblačak dok je voljeni dodiruje po leđima i vratu, ali je lebdela kratko. I to na užarenom nebu, da bi se probudila na trosedu dobivši oblik fetusa, dok je domaćin gledao tenis.
Nije ovde problem u savršeno lošoj poeziji, ionako su istinski pesnici retkost. Upitna je misaona struktura nekoga ko presuđuje po bitnim stvarima za istoriju zločina u Srbiji. Njeno veće je odlučilo da ubistvo koje umnogome poništava smisao opstanka u ovoj zemlji nije zločin. Presuda nosi ideju o tome da sudovi postoje samo da bi obznanili da su ukinuti. Predsednica veća, misaono izrasla iz ideje o nacionalnom mučeništvu i levitiranju po užarenom nebu, obavila je poslednji posao kojim je ukinula sudijski poziv.
Da li je ona to razumela? Njen nesolidni poetski sklop je izmešta iz stvarnosti i teškom mukom ponovo vraća tamo. Ali taj maštarski opit više je svojstven osmoškolcu koga maternji jezik u pisanom radu stavlja na sudnje muke: kako izaći na kraj sa tesnim prostorom za oskudne misli.
Kojim kvalitetom jezika je ispisana presuda za puštanje ubica na slobodu? Ili je to bilo svejedno u podilaženju opštoj banalnosti i skučenosti u amnestiranju zla. Izgleda da u veću nije bilo pismenijih od Nade Hadži Perić, jedino ona među tim ljudima ima status pisca. Valjalo bi da pred očima imamo obrazloženje presude, njenu logiku, tok misli i slovo odluke. Makar zbog toga njena poezija ima smisla, kao lakmus koji ukazuje na kolektivni um veća koje je moralo da pristane na svoju odluku.
Nekako u isto vreme, dok ljudi zapisuju sastav sudskog veća za istoriju ako je bude, vlastodržac je gostovao kod M. Marića, noseći sa sobom svoju magičnu kinesku tablu. Uz gomilu potrošenih i nesuvislih rečenica koje je bez pauze prosipao na omamljenog Milomira, ipak je ostavio jednu poruku zbog koje je možda i došao. Na Brajevoj tabli namenjenoj tupima, slepima i gluvima, nacrtao je sebe kao državu, koja je okružena neprijateljima. Teško ih je nabrojati, i malo je nezgodno da ih protiv tako uspešnog vladara ima toliko.
Ali, stari Frojd ne spava ni u kome, pa je njemu izletelo, nešto kao panika, katarza i pretnja. Mediji koji nisu njegovi, najveća su opasnost. Njih je nacrtao u vidu strelica i objasnio bukvalno kao artiljeriju koja razara njega, pa tako i Srbiju. Oduvek je mrzeo istinu, još kao ratni ministar inkvizitor 1999. Gušenje medija mu je u naravi, on je opasan proizvod sopstvene nakazne evolucije. Nije bez razloga medije proglasio ratnim oruđima. Protiv takvih oruđa ide se istim sredstvima
To je i njegov komentar odluke veća na čelu sa Nadom Hadži Perić. Mogu da budu ugašene novine, televizije, sajtovi ili ljudi. To nam je rekao, ako smo ga dobro razumeli. A potrudio se da nacrta, da nam sve bude jasno.
