Piše: Svetislav Basara
Na svečanoj akademiji upriličenoj povodom Dana Republike Srpske, Mile Dodik je, između ostalih uglednika i zaslužnika, dodelio visoka republičkosrpska odlikovanja dvojici velikih srpskih pesnika. Matiji Bećkoviću i Baji Malom Knindži. Pun pogodak. Astro-par.
Za moju, međutim, neznatnost, hit Dana Republike Srpske bila je motivaciona govorancija Nikole Pejakovića, veoma nadarenog, svestranog umetnika, koji se nedavno proslavio i kao potpisnik Visokog Proglasa. U obilju opštih svetosavskih mesta - doduše, neuporedivo artikulisanijih od opštih mesta koja Porfiriju sastavljaju polupismeni pridvorski paraziti - pažnju mi je privukla sledeća Pejakovićeva rečenica, citiram: „I kada čovek u svojoj zabludi izabere da laže, on samo govori istinu o svojoj lažljivosti.“
Cela istina, što reko „naš narod“. Iz razloga poznatih Pejakoviću (i možda redakciji), Nikola je izabrao da izgovori gomilu opštesrpskih, ubuđalih, zvaničnih laži umotanih u ukrasni papir svetosavskog Hristoljublja, prelivenih sirupom za kašalj otrcanih patriotskih fraza. Olakšavajuća okolnost je da Pejaković nije autor pomenutih laži; samo ih je preuzeo iz nacionalističkog fundusa. Koga interesuje cela govorancija, neka je nađe na portalu Rotopalanke, pa nek pročita.
Hoću li sada napisati da mi je „žao“ što se jedan takav rasan umetnik uhvatio u kozaračko kolo sa Dodikom, Matijom, Bajom Malim Knindžom i ostalom svetosavskom bratijom? Ma jok. Daleko od toga. Boli me baš qwrz. Nacionalizam i etnofiletizam su kao Koštunica: napadaju i dobre i loše, i nadarene i duduke, ali - za razliku od klasičnih bolesti - od nacionalizma i etnofiletizma oboleva se po ličnom izboru, vrlo često i iz računa. Koji se, obrni-okreni, na kraju pokaže kao račun bez krčmara.
Notorno je da je Pejaković dugo vremena bio heroinski zavisnik, narodski rečeno „drogaš“, što je - kad su umetnici u pitanju - veliki plus, nipošto minus, pogotovo ne razlog za ibretenije. Alkoholizam i narkomanija su prečice do spoznaje o užasima postojanja, golgote koje se prolaze i krstovi koji se moraju poneti da bi se iz kolektivnog i individualnog nesvesnog na svetlost dana iznele sublimisane umetničke istine (svih boja).
Ali, fakat, u jednom trenutku valja i stati. Pejaković je stao. I dobro je što je stao. Ali problem sa narkomanima je u tome što - za razliku od bekrija - koje se, kad prestanu da piju, vrate na fabrička podešavanja - narkomani heroinsku zavisnost moraju da zamene nekom drugom.
To se dogodilo i sa Pejakovićem. Nakon što je - zahvaljujući Božjoj milosti (u toj stvari samo ona pomaže) - batalio drogu, navukao se na Boga, što bi takođe bio bingo samo da se latio spisa Makisma Ispovednika ili Makarija Egipatskog, da pomenem neke, a ne svetosavskih pulp fictiona.
Da sve bude gore, Pejaković je, nakon što se izlečio od bolesti zavisnosti, oboleo od bolesti nezavisnosti, koju mu je, nagađam, preneo Dodik. Da sve bude još gore, za razliku od bolesti heroinske zavisnosti - koja je teško izlečiva - bolest nezavisnosti je apsolutno neizlečiva.
