Piše: Svetislav Basara
Ovo sada će da bude bolje kad se dogodi nešto gore - tako mi je u prošli ponedeljak napisao u SMS-u Goran Petrović, kao da je slutio da će se dogoditi ono najgore, koje se, nažalost, u petak i dogodilo. Goran je umro. Netipično za njega - naglo, na brzinu.
Nije prošlo ni pola godine od smrti Davida Albaharija, a već pišem nekrolog za još jednog velikog pisca i dobrog prijatelja. Iako su njihove prozne strategije bile različite - što ne znači da nisu bile komplementarne - i Albahari i Goran Petrović su bili slični u spisateljskom gospodstvu, odmerenosti i strogoj distanci od beogradske barabarogenijalnosti i buke i besa književnočaršijskih koterija, a pogotovo od književnopolitičkih kaljuga.
Malo je srpskih pisaca - opet sa izuzetkom Albaharija - koji su književnom poslu prilazili sa toliko ozbiljnosti, skrupula i radne energije. Za Gorana je pisanje bilo neka vrsta sakralnog čina i to se kao na dlanu videlo u filigranskom tkanju njegovih proza, briljantnog spoja moderniteta i tradicije, fantastike i svakodnevice, još počev od prvih pripovedaka, zaključno s beskrajnim višetomnim romanom, od kojih su dva toma - „Ikonostas“ i „Papir“ - objavljena, a pretpostavljam da će Laguna objaviti i (uslovno) nedovršeni treći, za koji mu je - kako mi napisao u poslednjem SMS-u - „još malo trebalo da ga završi, ali...“
Tri tačke su govorile da je Goran predosećao, a možda mi i singnalizirao da više nema vremena za taj posao. Siguran sam, međutim, da je roman završen, a da je Goran samo hteo da ga stilski izbrusi.
Veliki talenat ne mora da podrazumeva - često podrazumeva sasvim suprotno - čvrstinu karaktera, ličnu čestitost, dobrotu i intelektualno poštenje, a sve su to osobine koje su krasile Gorana, ponekad i do preterivanja, kao jednom zgodom kad sam u razgovoru izgovorio neki zapadnosrbijanski lokalizam, a Goran me pitao za dozvolu da ga upotrebi u romanu koji je upravo pisao. Kad sam mu rekao da nisam izumitelj, nego korisnik tog lokalizma, Goran je reč (zaboravio sam koju) pažljivo zapisao u notes.
Brojni prevodi Goranovih romana - koji su nailazili na izvanrednu recepciju u inostranstvu - proširili su granice srpske književnosti daleko izvan granica seoskog atara koje iscrtavaju udruženi srbski tutumraci, ali su - predvidivo - skupa s velikom popularnošću njegovih knjiga u Srbiji, probudili i zavist militantnih mediokriteta, koji su Gorana optužili za nacionalistički opskuratizam. Emotivnom kakav je bio, Goranu su te sikofantske lažne optužbe veoma teško padale, svejedno, nije hteo da posluša moj savet i da se sa sikofantima obračuna u dve-tri rečenice koje sam mu preporučio, a koje nisu za štampu u jednom ovakvom tekstu.
Goran jeste bio nacionalan, ali u smislu u kom su nacionalni bili Crnjanski, gle čuda - Radomir Konstantinović, Vidosav Stevanović i Beli Marković, nacionalni u smislu da izvlače i sublimišu ono najbolje, a ne najgore iz tradicije, nipošto ne novosklepane turbo-folk tradicije koja buja poslednjih nekoliko decenija. Zbogom, stari druže.
