Piše: Svetislav Basara
Po gvozdenom pravilu da iza bekrijanja dolazi mamurluk, a da posle hipereuforičnih kalakurnica nastupa depresija, „najradosniji hrišćanski praznik“ je u Megakasabi - a pretpostavljam i u palankama i ostatku srpskog sveta - osvanuo i (protekao) - kao dan posle detonacije neutronske bombe.
Na ulicama žive duše nije bilo, većina kafića je bila zatvorena, kafa se retko gde mogla popiti, Beograd je izgledao kao obala Mrtvog mora, kao da je na snazi treći dan kovid lokdauna, a ne praznik, a kako je bilo po pičkovcima u unutrašnjosti, ne mogu ni zamisliti.
Ko biva, to je tome tako jer se najradosniji hrišćanski praznik proslavlja u krugu porodice, što je izgovor koji bi onog našeg Marsovca - kad izroni s potonulog splava Kartel - moglo navesti da se zapita: a u kom to krugu srbsko pučanstvo provodi ostale dane u porodici.
Sve je to naslućivao mitropolit Stratimirović - čije su akcije na kaluđerskoj berzi odavno spale na nulu - koji se kao lav borio protiv poseljačenja liturgijskog jezika i zamene Roždestva Gospodnjeg paganskim nazivom Božić. Borio se Stratimirović, borio i u keks se pretvorio, ko božemeprosti Josip Kraš.
Ovogodišnja poslanica Nj. s. Porfirija - osim uobičajenih poziva na molitvu za mir i mnogostradalno Kosovo - imala je i nekih novih momenata, npr. filipiku o apsolutnoj nedopustivosti mešanja crkve u politiku i svrstavanja uz ovu ili onu političku partiju jer ko biva, samo ime „partija“ insinuira partikularnost, a crkva - takođe ko biva - mora da brine o „celini naroda“.
Uz (sve manje) dužno poštovanje, moraću Porfiriju skrenuti pažnju da je briga o celini naroda u nadležnosti države, a da crkva treba da brine o kultivisanju - spasenje je u nadležnosti više instance - svake (pravoslavne) duše ponaosob.
Svakako ćete se zabezeknuti kad pročitate - čisto sumnjam da su vam to popovi rekli - da je, saglasno nauku pravoslavne vere, svaka pojedinačna ljudska duša nešto mnogo veće i vrednije ne samo od „našeg naroda“ nego od čitave vidljive tvorevine. A kako jedno takvo mnoštvo duša, od kojih je svaka ponaosob vrednija od tvorevine, uspeva da se ugura unutar tvorevine, to ne znam. Možda zna Porfirije.
Imam još jednu božićnu poruku za Porfirija, koji bi bolje učinio da je homilju o iznadpolitičnosti crkve i nesvrstavanju uz partije adresirao na svog mentora, bačkog Irineja, a da je Sergiju Bihaćkom i još nekim episkopima odrapio žešću epitimiju.
Naš narod kaže - konac delo krasi. A da bismo videli kakav nam je bio božićni konac, treba da pogledamo društvenomrežni video naslovljen sa Afterparty - koji je postao viralan - na kom se vidi gumno - možda je deponija primerenija reč - ispred Hrama Svetog Save i Narodne biblioteke Srbije, prekriveno naslagama postbadnjedanskog đubreta, plastičnih čaša, flaša, ostataka hrane i ko zna čega još. Đubre će, doduše, pre ili kasnije biti odneto, ali glave koje proizvode đubre će ostati nepromenjene.
